ŽAK PREVER: Ljudi su se voleli

Poezija Žaka Prevera je „pokisla, ozarena, očarana, pod krupnim kapima kiše“, baš kao njegova Barbara. Ona mu se baca u zagrljaj, ona se ne ljuti, ona ga čak ni ne poznaje, ali je ipak dovoljno njegova da se smeju zajedno. Preverova „Barbara“ je pesma o ljubavi, ratu i dvoje stranaca koji su se slučajno sreli na kiši u Brestu, u ulici Sijam, gde su se obično sastajali ljubavnici. Brest je francuski grad, trgovačka luka i brodogradilište na severozapadu francuske obale. Tokom Drugog svetskog rata, ovaj grad je bio baza nacističkih podmornica, te je od samog početka rata bombardovan i praktično je sravnjen sa zemljom. Pesma „Barbara“ nastaje kao sećanje na stradanje ovog grada i njegovih ljudi. Barbarina fizička pojava i njen hod je, u tom vremenu zla, bio dovoljan da pregazi upornu čovekovu nesreću i da u jednom, naizgled slučajnom susretu, čitaocu prikaže sreću u svom najjednostavnijem obliku - zagrljaju. Topli susret i zagrljaj stranca, u vreme vladavine bombi,haubica i zvukova sirena, lomio je ruke kao Golijat Davidovom verom da je svet u zagrljaju idealno mesto za život. Rat pesnika muči, proždire i ubija njegova sećanja i ideale. 

„O, Barbara rat je svinjarija velika i šta je sa tobom sada
pod kišom kanonada, ognja, krvi i čelika
a onaj koji te je grlio, zaljubljeno
je li umro,
nestao,
ili još uvek živi...

O, Barbara
bez prestanka kiši nad Brestom
jednako kao i tada...“

Preverova kiša je uvek crvene boje. Crveno je boja ljubavi i srca, rata i krvi. Preverova srca ratuju svojom krvlju. Rat ljubavi i smrti, u kojem ljubav pobeđuje, a život ima ukus trešanja i crvenih pomorandži.

Prever je slikar realnosti, a njegova poezija se opisuje kao „poetsko tumačenje svakidašnjice“ i „pronalazi se na mestima gde je niko nije tražio.“ Za razumevanje njegove poezije čoveku nisu potrebne „velike škole“. Ona je uprošćena, jasna i služi se rečima koje se koriste u svakodnevnom govoru. Ona govori životom humaniste, običnog čoveka, radničkim rukama, predgrađima, mirisom ulice iz koje je i sam Prever došao i u koju „božja zvezda ne svraća, jer ima preča posla u bogatijim delovima grada.“ Prever nam preti svojim perom, naslanja nas uz zid i primorava da verujemo. Hodajući ivicom nostalgije i francuskih šansona, on uspeva da nas vrati u svet godišnjih doba koja su mirisala na sasvim obične ljude, ljude koji nisu zaboravljali voleti. 

„Reke su bile bistre
More čisto
Hleb je bio dobar
Godišnja doba su padala kad im je doba
Ratovi zaboravljeni
A ljudi su se voleli.“

Ljubav je osnovna emocija, čulo, potreba, želja. Ona nas lukavo zatvara u svoju „tamnicu“ u koju se sami zaključavamo. „Tamničareva pesma“ je jedna od najlepših Preverovih pesama u kojoj „tamnice uvek nalaze čuvare.“ U njoj je tamničar paradoksalno „lep“, koji umesto da „zaključava“, on „osobađa“ onu koju voli. 

„Kuda lepi tamničaru
Sa tim ključem poprskanim krvlju
Idem da oslobodim onu koju volim
Ako još ima vremena
A nju sam zatvorio
I nežno i svirepo
Na najskrovitijem mestu svojih želja
Na najdubljem mestu svojih nemira
U laži budućnosti
U gluposti zaklinjanja
Hoću da je oslobodim
Jer hoću da je slobodna
Po cenu i da me zaboravi.“

Zaborav. Da li se seća? Da li će doći? Pitanja koja se gomilaju između Preverovih stihova u kojima se pronalazimo, negde između prve i poslednje strofe. Snaga njegovog stiha i opisi stvaraju gotovo filmske slike, u kojima se svako od nas može prepoznati. On ih slaže kao cigle Berlinskog zida i ostavlja nas da čekamo neko bolje vreme u kojem zidovi neće postojati. Godoovske slike čekanja su najsnažnije slike u poeziji. To su slike čežnje. Svi smo mi nekoga čekali. Nekoga ko se vratio, nekoga koga još uvek čekamo, nekoga ko je otišao u čežnji koja je ostala. Prever snažno lomi u nama sećanja, na način da od jednog nastaju dva, od dva četiri, i tako u beskonačnost čekanja.

„Ko je
Niko
To samo kuca srce moje
Vrlo jako zbog tebe
Ali napolju
Mala bronzana ruka na drvenoj kapiji
Stoji nepomično
I ne mrda
Ne mrda ni malim prstom.“

Prever je pesnik nejednakih. Svoju veru u promene ne pronalazi u religiji, već u ljudima. On je revolucionar koji ne pristaje na društvenu i materijalnu nejednakost. Grozi se svakog vida podela i teoretisanja učenih koji ništa ne preduzimaju da bi svoje teorije sproveli u delo. O socijalnoj nepravdi govori na jedan zanimljiv i indirektan način, kroz metafore i aforizme u kojima se ipak jasno vidi loše obučena istina današnjice u kojoj „istorija ide dosta brzo, ali se istoričari vuku.“

„Uskoro, a možda i malo kasnije, zahvaljujući neprestanom i začuđujućem napretku genetičke nauke koja neumoljivo progoni genske hromozome, još pre njihovog rođenja bio bi izvršen izbor genijalnih ljuidi i, ma kakav bio njihov kasniji izbor profesija, bilo da će postati vojnici, mistici, filozofi, sam dan njihovog rođenja mogao bi biti, naravno zavisno od ličnosti, proglašen Nacionalnim Praznikom, što uopšte ne bi išlo nauštrb dana Nacionalne Žalosti, koji bi i dalje, prema utvrđenoj praksi, bio praznovan u uobičajeno vreme.“

U literaturi se prvi put pojavljuje 1925. godine, na samim počecima nadrealističkog pokreta, kada upoznaje Bretona. Međutim, Preverova ideologija i upravo ta odbojnost prema teoretisanju nadrealista, istog udaljava od ovog pokreta, da bi nešto kasnije iz njega bio i isključen. Pored poezije, Prever počinje da piše i dramske tekstove, scenarije, kratke dijaloge i šansone. U svet filma ga uvodi njegov brat Pjer koji je bio režiser. Svoju prvu zbirku pod nazivom „Reči“ objavljuje tek 1946. godine, za koju se kaže da nikada dotle nijedna zbirka nije doživela toliki tiraž, te da je zauvek izmenila značenje poezije. Prever je autor i stihova čuvene francuske šansone „Uvelo lišće“ za koju je muziku uradio Žozef Kozma. Ova pesma je najpoznatija u izvedbi Iva Montana. Izvodili su je i drugi kao što su Net King Kol, Edit Pjaf, Doris Dej, Čet Bejker, Eva Kasidi, Erik Klepton i mnogi drugi. Prever je poznat i kao ljubitelj Pikasa kome je posvetio svoje dve pesme.

Ljudi su se nekad voleli. I ne samo to. Bili su obični ljudi.

„Ja mislim štošta, ali u stvari  samo na to mislim
I kada uđeš u moju kuću
Skinućeš se
I staćeš tako nepokretna i gola sa usnama crvenim
Crvenim kao venac crvenih paprika što visi na belom zidu
I onda ćeš leći i ja ću leći kraj tebe
Eto
U moju kuću, koja zapravo i nije moja kuća, doći ćeš.“

 

Mary JANE

Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top