Ljubav u doba fiksnih telefona

Pošto sam sinoć bila potpuno izgubljena sa dva, u tom trenutku, neupotrebljiva telefona, usred Beograda odsečena od sveta, ko da mi neko obe noge polomio, ruke prebio i jezik odsekao, istraumirala se, istresirala, rešavala da se ubijem samo nisam znala kako, danas ceo dan razmišljah, kako smo, bre, živeli bez mobilnih telefona, družili se, ljubavisali, spašavali iz nepredviđenih, smrtno opasnih situacija kakvom se meni činila sinoć moja…

Kako smo živeli… dobro sam normalna!

Elem, izađeš, upoznaš dečka, dečko ti se udvara, isto praistorijski, ništa ono što je danas moderno, odma’ seks pa da razmislimo dal tu može neka veza, nego se taljigalo do tog seksa sve do one granice kad oboje pomislimo da odustanemo. Dečko ti traži broj telefona, fiksnog, normalno, pošto ovi mobilni, pametni, prepametni i što se prazne čim tvitneš par puta nisu postojali. I kaže – zvaću te… Da pitaš kad, sramota, moraš se praviš da ti je svejedno.

Ujutru se probudiš, protegneš, pomisliš na situaciju od sinoć i ukapiraš da moraš da budeš u dobrovoljnom pritvoru da bi se javila na telefon kad se on seti da pozove što će biti – pojma nemaš kad, možda odmah, a možda za pet dana pošto i on mora da se pravi da mu nije baš stalo, takva bila pravila udvaranja.

Zazvoni telefon…

Jel se sećete vi da su ti fiksni telefoni uvek stajali u hodniku, kad neko razgovara da svi ostali mogu bez problema da čuju o čemu priča, sufliraju, krste se, kolutaju očima, rukama pokazuju – glavu ću da ti otkinem, pa onda očima pitaju – ko je to, pa pantomimom – jel za mene, uglavnom, dok si razgovarao igrao si i pantomimu sa ukućanima, totalno dekoncentrisan, pokušavao da rastegneš onaj spiralni gajtan kojim je slušalica fiksirana za fiksni telefon do granice mogućeg… Pa završiš razgovor a oni te još jednom isleđuju u vezi svega što su već čuli, ko zvao, što zvao, čiji je, nemoj praviš gluposti, pamet u glavu i dupe uza zid…

Nego, zazvoni telefon, ti se skomataš iz kreveta, zavrzeš za ćebiće i posteljinu, odbauljaš ko vojnik na čistini, brzom brzinom da te ne strefi metak, to jest, da stigneš pre svih, i taman iz onog ležećeg položaja da uhvatiš slušalicu, kad neka ruka odozgo bila brža. Naravno, nije za tebe, ko još od udvarača zove ranom zorom. I tako ceo dan. Zvoni telefon, ti se utrkuješ sa ukućanima, oni odma’ skontaju da si sinoć imala udvarača. Ako li trkneš iz kuće na dva minuta, stoposto si sigurna da je baš tad zvao, pitaš kad se vratiš, onako ko da te boli uvo – me tražio neko? – i tako par dana dok se udvarač ne seti da mu je dovoljno bilo svejedno.

Pozove, il u vreme ručka, da se zadaviš kad se javiš, ili dok su te driblali kako ništa ne radiš pa si se verala po prozorima i javila ko da te za gušu stežu, sva zadihana, ili dok se tuširaš, uglavnom u neko nevreme. Najčešće dok otac spava pa sinhrono slušaš udvarača kako predlaže viđenje i oca koji arlauče – ko sad zove, majkemuganabijem! Jel to tebe zove neki majmun, majkemuganabijemnevaspitane! Kaži tom majmunu da je vreme odmora! Mislim, u ono komunističko vreme u kome je fiksni telefon zvonio dva puta dnevno tačno se znalo da ni pod razno ne sme da zazvoni od 14 do 17! Odmaramo!

Nekako se dogovorimo na kom ćošku da se nađemo, to bilo živo mučenje pošto ja sa ove strane zevam u bunovnog i ubijački nastrojenog oca i odgovaram samo sa da i ne. Otac saopšti da će mu jebatinanunaninuikompletnufamiliju, čim sledeći put pozove u vreme odmora, čime te istraumira za sva sledeća zvanja.

I nađemo se, na nekom ćošku a da niko nikoga nije pet minuta pred sastanak zvao da pita – gde si, si blizu, jel stižeš i sve one gluposti koje danas pitamo zato što smo u mogućnosti. Nije bilo SMS-a čim te isprati do zgrade, ni pred spavanje, ni ujutru, pa ljubavisasmo, sastajasmo se, rastajasmo, svađasmo i ne traumirasmo se da ćemo da završimo na Fejsbuku, niti smo morali da menjamo statuse iz sam sam u – u vezi sam – pa u – komplikovano da vam objašnjavam, ono u vezi sam ali sam otvoren za nove mogućnosti.

Tako bilo i s poslom, dok si u kancelariji – u kancelariji si. Kad izađeš, mogu se slikaju do sutra pa nekako privređivasmo.

Kad otputuješ, otac majka, uža i šira familija imali su da gledaju u pasulj kad ćeš da se javiš, ja danas ćerku zivkam na pola sata – si dobro, te diro neko, ka’ćeš kući, sa kim ćeš kući, kad je nedostupna doživljavam mini nervrni slom i šaljem milion poruka koje ne može da dobije ali joj uredno poručujem da je idiot, neodgovorna, bezobrazna i najgora na svetu, da pročita kad postane dostupna. I ona meni, srce moje, čim postane dostupna uredno odgovori da nisam normalna. S naglaskom na Ženo!

Bilo je divno to praistorijsko vreme! Ne ponovilo se!

Jer danas imamo svi bar po dva telefona, neprekidno smo zbog nečega na vezi, da se ne pozaboravljamo slučajno, neprekidno jedni druge nerviramo sa – ’de si, kad ćeš, kupi, jel stižeš, što si nedostupan, jes da me nervira sve to ponekad, al’ da ih nema ja bih sinoć jurila nekog čika milicajca i plakala da me vodi kući, koliko sam bila izbezumljena.

(Preuzeto sa mahlat.rs)

 

REDAKCIJA

Akuzativ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top