Deveti maj - pobeda PUNK-a!

Gotovo je nemoguće da umetnici ostanu zastakljeni pod svojom aurom i da sakriveni od «radosti» spoljašnjeg sveta koncipiraju svoje ideje. 

Još od samih početaka popularne muzike napaćeni crnci su sa raskršća delte kukali za svojom slobodom. Šaroliki hipici nakvašeni LSD-jem slavili su jednakost, prirodu i zamišljali svet bez država koje podstiču na ratove. Pioniri art improvizacije Velvet Underground su nas cinično upozoravali na razne devijacije i paranoje koje zatiču mlade na surovom asfaltu Nju Jorka. Popularna muzika se vremenom granala na mnoštvo podvrsta i uticaj raznih ideologija počeo je sve više da zahvata šarolikost njenih stilova.

Sredinom sedamdesetih, sa pojavom panka, pesme prerastaju u anti-establišment poruke tesno povezane sa levo orijentisanim ili nekim drugim, manje popularnim opcijama. Joe Strummer, Jello Biafra i Johhny Rotten angažovanoj kritici pristupaju na oštriji i urbano obrazovaniji način. Prodoran glas pop rok lirike poseduje ogromnu moć hipnotičnog opštenja sa masama, pa se često događa da muzika i muzičari budu namenski upotrebljeni da nas ubede u neophodnost neke političke ideje. Moj bend i ja smo krajem devedesetih aktivno učestvovali u antirežimskim protestima dok smo pozive za svirke od strane režima odbijali. Raznim lažima smo izbegavali da sviramo na sramotnim koncertima nalik «Target» lakrdiji pa smo zbog toga trpeli razne nasilne pretnje i verbalne pritiske. Danas se zbog toga osećam pomalo iskorišćeno pa zatim i odbačeno od strane «pobednika», ali shvatam da nedostatak nekog višeg cilja može da bude poguban za pokretačku snagu i kreativnost umetnika.

Ukrštanje anarhistične poruke pank subkulture i proslave Dana pobede svakako nije zloupotreba nego je najprikladnija kombinacija i odličan povod za dobru svirku na Trgu slobode. Manifestacija «Ritam Evrope» je jedina u regionu koja obeležava Deveti maj; zaslužan za njeno postojanje je novosadski Studentski kulturni centar. Ona nas sedmu godinu za redom podseća na ovaj veliki istorijski datum, koji takođe obeležava i dan nastanka moderne Evrope. Pored raznih kulturnih dešavanja vrhunac ovog hepeninga je veliki koncert u centru Novog Sada na kojem nastupaju kultna imena uglavnom pank istorije.

«Ritam Evrope» nam je 2007. predstavio iznervirane i ponosne, direktno isterane iz paba: Peter and the Test Tube Babies. Sledeće godine nastupio je Captain Sensible, «Crvena beretka» sa svojim The Damned. The Addicts su nas 2009. podsetili na legendarnu «Paklenu pomorandžu» frenetično prošaranu gomilom balona i konfeta. Godine 2010. imena (Line Up) su bila malo skromnija, svirali su: Talco iz Italije; Skarface iz Francuske, a 2011. hrvatski pop sastav Jinx i P.A.S.O. iz Budimpešte. Neuobičajeno interesantna je bila prošla godina, kada je Laibach nastupio sa kontroverznom turnejom Iron Sky. Istoimeni film je parodija b-produkcije i govori o modernim nacistima koji prete da pokore Zemlju sa Meseca. Mnogi posetioci nisu shvatili sarkastičnu poruku ove besmislene priče, svastike na ogromnom video bimu i ritmove nemačkih koračnica nikako nisu uspeli da povežu sa Danom pobede nad fašizmom, pa su pomalo razočarani  i zbunjeni otišli kući. 

Ove godine «Ritam Evrope» ugostiće legendarnog bubnjara kultnog «njujorškog» benda Ramones. O toj veličini ne treba puno govoriti: među pedeset najboljih sastava svih vremena prema Rolling Stone časopisu; 2002. uvršteni u Rock’n’Roll kuću slavnih; 2011. posthumno dobili Gremi nagradu za životno delo. Kada je Marc Bell postao Marky Ramone 1978. (naziv grupe je inspirisan Makartnijevim pseudonimom Paul Ramone iz rane «srebrne» faze Beatles-a), Ramones-i su postojali već četiri godine. Njegov unikatno ubedljiv svirački stil i danas služi kao uzor mnogim početnicima. Nezaustavljiv ritam paklenih šesnaestina na kontra čineli postao je jedan od zaštitnih znakova ove fuzirane pank pop četvorke, kao i vikanje prethodnog bubnjara Tommy-ja pre početka svake pesme: One-two-three-four! (poslušati: Loco Live, 1991). Punih petnaest godina proveo je sa Ramones-ima ne računajući period od 1982. do 1987, kada je bio udaljen iz benda zbog problema sa ispijanjem «osvežavajućih» pića. 

Pre 1978. svirao je u više sastava od kojih je najviše uspeha imao sa Dust i The Voidoids. Posle raspada Ramones-a 1996, nije se ulenjio, nastavio je da radi na novim muzičkim projektima i da sarađuje sa drugarima iz bivšeg matičnog benda. Sada već vremešni omladinac, Marc ne planira da se odrekne svog pankerskog alter ega, već se i dalje drži svoje životne filozofije: «Ako prestaneš da se krećeš - znači da si mrtav!». 

U Novom Sadu će 9. maja nastupiti sa svojim sastavom Marky Ramone's Blitzkrieg, sa kojim je već dva puta svirao u Srbiji: 

Imao sam tu sreću da Marky-jev bend gledam na EXIT festivalu 2008. Joey, Johnny, Dee Dee i Marky su zaista neponovljiva kombinacija i tadašnji nastupi ne mogu da se porede sa ovom tribute postavkom koja zvuči doslovce savršeno. Sa trojicom mlađih saboraca, koji neodoljivo podsećaju na originalne članove, Marky-jev novi bend servirao je sat i petnaest minuta furiozne žurke na kojoj su se jedan za drugim ređali najveći hitovi Ramones-a. Zvuk i produkcija su publici iz prvih redova popravili frizuru a bas frekvencije pokrenule eventualni kamen u bubregu. Sve je funkcionisalo savršeno osim samog kolovođe, koji pod pritiskom godina nikako nije uspeo da odlupa prelaz na bubnjevima a da ne ispadne iz ritma. Tvrdoglava rok zvezda nije usporavala isforsirano brz tempo i dalje ispadajući iz ritmičkih brzaka. Poštujući tradiciju pogo «plesanja», pomalo pripiti od piva koje nije završilo nebu pod oblake ili po nama, na svaku od pomenutih aritmija smo se zgledali, slegali ramenima i ushićeno smejali: baš nas briga za prelaze - a očigledno baš briga i bubnjara! Energično nizanje planetarnih refrena ubrzo dovodi do osećaja prezasićenosti, od silnog mnoštva ne znaš koji od hitova da pevušiš na putu kući... Skoro svaki nastup Ramones-a trajao je od sat do maksimalno već pomenutih sat i petnaest minuta. Eventualno duži koncert za ovakvu vrstu muzike postaje besmislen, a i publika biva iznurena kao plesni parovi iz filma «I konje ubijaju, zar ne?». 

Svoju reputaciju velike zvezde Marky je dokazao samom sebi i binskim tehničarima za vreme tonske probe. Momci su znali ko dolazi i pripremili su mu kompletno crna pojačala, crne kablove - sve crno. U omiljenoj boji Ramones-a sve je izgledalo tip-top. Kada se popeo se na binu, Marky je pogledao da li je sve namešteno po najstrožim standardima, zastao je i iznervirano pitao: «Šta je ovo? Ja neću crne kablove, želim da svi kablovi budu crvene boje!». Okrenuo se i otišao. Sablaznuti tehničari su pola dana posle toga jurili po tvrđavi i celom gradu ne bi li mu obezbedili desetine metara crvenih kablova.

Svima toplo preporučujem da se pre ove pank rok fešte dobro kondiciono pripreme i da se ponovo podmlade tinejdžerskim tekstovima sa dve ploče koje bi svaka kuća trebalo da baštini: Ramones Mania (1988) i It’s Alive (1979).

Hey Ho, Let’s Go!

 

EKSKLUZIVNI INTERVJU:
MARKY RAMONE, legendarni bubnjar kultnog njujorškog benda Ramones ...

 

 

Branislav SMUK

Gitarista grupe ,,Zbogom Brus-Li" i profesor istorije, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top