Šta bi poglavara SPC moglo navesti da krene u posetu Ginekološko-akušerskoj klinici „Narodni front“ u Beogradu? Nekoliko ideja mi pada na pamet: predvodio je crkvenu delegaciju, koja je klinici „darivala“ inkubator – aparat koji direktno spasava život prevremeno rođenoj bebi; hteo je da iz prve ruke dobije informacije o reproduktivnom zdravlju žena u Srbiji; želeo je lično da razgovara s pacijentkinjama (trudnicama i porodiljama) i osobljem klinike i obavesti se o načinima na koje bi crkva mogla da ih podrži; činilo mu se zgodniim da baš iz „Narodnog fronta“ obavesti „svoj narod“ kako će sveštenici, ubuduće, novac od naplate obreda krštenja uplaćivati na zaseban račun, koji će potom biti stavljen na raspolaganje GAK-u...

Nemojmo se lagati; ni najdobronamerniji čitalac nije očekivao ovako nešto ispod naslova: Patrijarh posetio GAK. Iskustvo nas uči da je interesovanje crkve za temu rađanja motivisano isključivo brigom za brojno stanje nacije. Žene, trudnice i porodilje u toj priči figuriraju kao nužno zlo – mašine koje se imaju staviti u pogon kako bi otelovile željenu demografsku sliku.

Šta je to bioetika i ima li je u Srbiji? – opravdana su pitanja, kako za stručnu, tako i za laičku javnost. Smatra se da je bioetika, kao etika života u najširem smislu (starogr. βιος, odnosno bios – život) nastala 1970. godine kada je američki onkolog i biohemičar Van Renseler Poter (Van Rensselaer Potter) skovao termin bioetika koristeći ga prvi put u svoja dva članka, a sledeće godine u svom delu Bioetika – Most prema budućnosti (Bioethics – Bridge to the Future). S druge strane, neka novija bavljenja istorijom bioetike otkrivaju činjenicu da još davne 1927. godine Fric Jar (Fritz Jahr), protestantski sveštenik i filozof u svojim radovima koristi termin bio-etika razmatrajući i proširujući Kantov (Immanuel Kant) moralni imperativ na sve oblike života. Tako u duhu vremena koga su obeležili moralni izazovi u vezi sa razvojem sekularnih i pluralističkih društava, Jar redefiniše moralne obaveze prema ljudskim i neljudskim oblicima života, dajući nacrt koncepta bioetike kao akademske discipline, principa i vrline. Ipak, brojni autori se slažu u oceni da se definitivnim rođenjem bioetike smatra formiranje prvog etičkog komiteta 1962. godine u Sijetlu (Seattle) kada je trebalo odlučiti kome će od 15000 bubrežnih bolesnika koliko ih je tada bilo u tom gradu biti dostupan prvi i tada jedan jedini aparat za dijalizu. Prvi etički komitet u stvari je bio prvo autentično bioetičko telo čija je glavna karakteristika raznolikost: u njegovom sastavu bila su samo dva lekara, a ostali članovi su bili medicinski laici, pripadnici različitih poziva i zanimanja: nastavnici, pravnici, sociolozi, radnici, domaćice itd.