Izmisliti sebe

„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top