Miroslav Antić: Nezapisana šansona za Novi Sad

Tu nedavno opet sam sreo onu riđu jesena na keju pod mojim prozorima, duž širokih pepeljastih pločnika zatrpanih lišćem. Prva mi je pomisao bila da izvadim kartu za "Panoniju ekspres" i - pobegnem. Raznosač mleka, poštar, moja tašta i još neki znaju za tu moju iznenadnu i neočekivanu slabost: u jesen uvek nestanem iz Novog Sada. Činim to zato što se svakog novembra, kao po nekom smušenom pravilu ponovno zaljubljujem u stari most pod tvrđavom, u lavirint krivudavih sokačića oko Matice srpske i Temerinske pijace, u dva prozebla labuda koja kašljucaju u jezeru Dunavskog parka, u jednu violinu kod "Marasa" ili dve violine kod "Stolca" - i što sve bespomoćnije prirastam za ove ulice, za ovu užurbanost prolaznika, za lepršanje jutarnjih i večernjih izdanja na bulevaru i za šarenilo izloga koji krupnim četvrtastim očima žure u izmaglicu i monotono sivilo prosute kiše.

Detaljnije...

AkuzatiV - Online magazin

Back to top