Banke su za pristojan svet

"Banke su za pristojan svet, ne za radnike i seljake"

Banke će se otimati o klijente i njihove novčanike. U njih možete ulaziti kad god hoćete, jer trebate vi njima, ne oni vama. Vi ste njihovi klijenti, ne obrnuto-trebalo bi da vas love mrežama ispred svojih ispostava-kažu nam teoretičari kapitalizma. I tako uđete Vi u banku, želite da im ostavite novac ili uzmete kredit za školovanje dece pa im vratite desetostruko, ali u bankama ne spava samo žudnja za novcem i profitom. Nakon što prođete propitivanje kreditnog službenika, nakon što vas provere u kreditnom birou, nakon što ti urade i sa žirantima, idete u sobu 4 gde vaš modni dosije pregleda tročlani tim fashion-account japija, odevenih u armani, obuvenih u pradu i namirisanih chanell-ovima.

-Vaše su cipele po prošlogodišnjem standardu... to vam je dodatni procenat po godini, kumulativno.
-Srećom, šešir ste ukrivili u desnu stranu a i slaže se sa kaišem, to će vam obezbediti dodatnu godinu grejs perioda, čestitamo.  Ali imate undercut, to je tako last year, kredit vezujemo za švajcarski franak!

Tako je jedna radnica zakoračila u banku, nemajući pojma da je odmeravaju na vrhunski stil izvežbano oko i na ljudski miris osetljivi nos šefice ispostave. Veliki Modni Brat i najnoviji agens panoptikona nikad ne spava; šefica ispostave je (a bilo bi genijalno da se preziva Bentamović) naredila obezbeđenju da izbace dotičnu nedoličnu radnu pojavu koja je, zamislite samo, radnica u uniformi: takvima nije mesto u bankama. Narandžasta uniforma je po mišljenju šefice ostavila posebno gorak ukus i izgleda da je baš zbog toga naredila da se na ulicu izbaci Lidija Uskoković, koja je uniformisana čekala da iskoristi usluge koje banka za novac pruža. Izveštaji ukazuju da je banka napravila propust jer nije dovoljno vidno istakla obaveštenje o tome da je pristup zabranjen onima sa žutom trakom/narandžastom uniformom. A nešto ne štima ni sa formulom sa početka, čak i zvuči nelogično: banka je izbacila klijenta i namesto da mu uzme novac ili da ga kreditom veže za sebe i da ga guli sledećih sto godina jednostavno su rekli-Raus! Nekome bi ovaj potez izgledao krajnje neracionalno i gotovo neobjašnjivo.

Unutrašnjost banke nije jedini estetski disciplinovani prostor na koji smo prinuđeni da svakodnevno nailazimo: kako i zašto se ne sme ući u opštinu ili sud u papučama ili u šorcu ili majici kratkih rukava a bogami ni u radnoj uniformi, teško da neko može suvislo objasniti. Nikada nisam razumeo šta je to nepristojno u prstima na nogama što nije nepristojno na prstima na rukama; ili pak ramenima, gležnjevima, kolenima ili nečem trećem. Obezbeđenje je do zuba naoružano lenjirima kojima mere dužinu vidljivog dela noge, ili ruke; sandale su skandalozne, na japanke ni ne pomišljate. Država je servis svih građana kojima se ne vide kolena, pravda pripada svima kojima se ne vide prsti na nogama, svi smo jednaki (ako smo obučeni)1.  Instinkt mi kaže da razni standardi oblačenja za dobijanje prava koje vam pripadaju (a pripadaju vam kada ste građani pa i kad ste goli i kad idete na rukama i kad idete u zimskoj jakni i kad smrdite) nije namenjen korisnicima, već samo zaposlenima, ali da se norma oblačenja na neki volšeban način prelila na građane.

1 Što je i svojevrsni paradoks: jednaki možemo biti samo ukoliko smo goli, to i jest najbolja zamisliva kritika previše utopističkih projekata besklasnog društva: jednaki možemo biti samo ukoliko nemamo ništa. Svaki višak (na telu ili u novčaniku) minimalna je, ali ipak je razlika. Kako smo to došli do situacije u kojoj jednaki pred zakonom i državom možemo biti samo ukoliko nosimo označitelje nejednakosti? Evo jednog jednostavnog pitanja: kako neko ko je bukvalno go i bos, a takvih nije malo, može doći po bilo koje građansko pravo?

Smatram da nam pomenuti primeri pokazuju na koji način funkcioniše javni prostor u kontekstu savremenog kapitalizma: on je javni (jer, na primer, banke ili tržni centri svoje ekspoziture i prostore moraju držati javnim, inače u njih niko ne bi mogao ući), ali ne i za svakoga. Sve veći porast broja i obima privatno kontrolisanog javnog prostora sačinjava od urbane sredine jednu polupropusnu membranu u kojoj estetski kriterijumi postaju presudni.

Društvena stvarnost svedoči protiv osnovne postavke liberalizma da građansku slobodu kretanja imamo bez obzira na izgled, miris, frizuru, zanimanje, materijalni status ili pak estetske označitenje materijalnog statusa. Stvarnost nepobitno optužuje liberalni pristup za dvostruke standarde i cinizam: iako smo svi slobodni, realnost savremenog kapitalizma sastavljena je od serije klasnih granica i nepropusnih koncentričnih krugova. Brisanje i zamagljivanje granice privatnog i javnog prostora briše i granicu slobode kretanja, delovanja i obitavanja: javni prostor sve više postaje privatno kontrolisan a uloga privatizovanih odbrambenih prstenova postaje uloga polupropusne membrane koja selektuje privilegovane subjekte prema označiteljima ekonomskog statusa i društvene moći: svakako prvo valorizujući najčešće i najlakše vidljive označitelje, one estetske.

Selektovanje individua (njihova segregacija, u stvari) vrši se u ime reprodukcije društvene hijerarhije kroz proizvodnju privilegovanih klasa, ponašanja, estetika i prostora u koje im je pristup otvoren. Primer je svakako i javni prevoz koji od uvođenja busplus sistema odigrava ulogu naplatne rampe za ulazak u centar grada (i kapitala). Ekonomski sistem, tako, u svojoj osnovi nema samo ekonomsku dobit i profit, već je ekonomska dobit, može se reći, u funkciji reprodukcije društvene hijerarhije u čijem se centru nalaze privilegovani subjekti (oličeni u "stilu" oblačenja i ponašanja), prostori za privilegovane i prostorna segregacija koje kontrolišu i realizuju privatizovani vidovi proizvodnje discipline.

Primeri su brojni a jedan nam je pod nosem. Probajte da uđete u neki od šoping molova u ritama ili sa kesama, odeveni kao prosjak: neće ići, obezbeđenje je uvek na visini zadatka kada je u pitanju odbrana istančanog čula vida odabrane klijentele. Naravno, uvek treba podsećati da će javni prostor uz reku Savu biti poklonjen nekom vlasniku kapitala koji će tu sagraditi šoping molove, elitne rezidencijalne kvartove i opere2,  mada možemo biti sigurni da njihove dveri neće biti otvorene za sve. Naravno, niti čujemo šta i ko mora biti isteran da bismo napravili kapitalističku fantaziju o prostoru za bogate, niti čujemo koliko će to građane koštati (a računajte na to da će izgradnju finansirati prvenstveno budžet a da će profit pripadati samo odabranima: jer neoliberalizam je uvek socijalizacija troškova a privatizacija profita).

Na društvenom horizontu ne nazire se ništa sem beskrajnog sticanja i preraspodele kapitala, ništa sem proizvodnje sve dubljih klasnih i socijalnih razlika, sve radikalnijeg siromašenja radnika, radikalne proizvodnje egzistencijalne nesigurnosti radnika i svakako sve intenzivnije eksploatacije, što su listom neizbežne posledice ovakvih proizvodnih odnosa. U tom smislu estetika, organizacija prostora i slični koncepti imaju ulogu maskirne uniforme jer stvarnost lažno predstavljaju kao lepu. Siromaštvo se uklanja iz vidokruga da bi opstala najvažnija iluzija sadašnjice: da su glavni proizvod kapitalizma lepi, nasmejani i srećni pojedinci (u odelima).

2 Koja je svakako još jedna tačka proizvodnje "elitne" kulture. Ne treba da čudi što je Tasovac, majstor manipulacije malograđanskim kvazi-elitizmom klasične muzike i filharmonije koji se nekim slojevima podsmeva zahvaljujući im se što ne dolaze, bio ministar kulture i što se pominje kao naslednik samoga sebe. Uostalom, pantelijanski manevar predavanja funkcije samom sebi usavršio je kada je postao sopstveni sukcesor na čelu filharmonije.

Stefan ALEKSIĆ

Antropolog, magistar političkih nauka; Beograd

Latest from Stefan ALEKSIĆ

AkuzatiV - Online magazin

Back to top