Čime zameniti kapitalizam?

Neefikasnost kapitalizma, njegova nesposobnost da odgovori izazovima koje je sam generisao, više nije tabu. Čak ni u Americi, gde je krupni kapital sa svojom propagandnom mašinerijom uzdigao privatizaciju, ukrupnjavanje i deregulaciju na nivo biblijskih zapovesti, kapitalizam više nije vrednost po sebi.

Jedno od poslednjih istraživanja koje je sproveo Pew Research Center pokazuje da čak polovina Amerikanaca nema negativne asocijacije na termin socijalizam, što je značajno pomeranje u odnosu na 2000. godinu, kada je više od dve trećine odrasle populacije SAD mislilo drugačije. Štaviše, prema istraživanjima koja je sprovela agencija Rasmuseen, Amerikanci starosti između 18 i 29 godina – a to je populacija koja će u budućnosti kreirati politiku SAD – povoljnije gledaju na socijalizam, nego na kapitalizam.

Ako se ima u vidu da javnost zemalja Evropske unije nikada nije ni bila oduševljena idejom anglosaksonskog liberalnog kapitalizma, to nas ostavlja sa zanimljivom slikom: oduševljenje korporatizmom gaje jedino poluobrazovane elite balkanskih zemalja.

Globalno nezadovoljsto

Otkud promena u američkom javnom mnjenju i šta je gorivo protesta koji se svakodnevno izlivaju po ulicama razvijenog sveta – od Montreala do Atine?

Kao ekonomski sistem, kapitalizam je generisao takve socijalne nejednakosti da počinje da ugrožava svetski mir. Istovremeno, iznedrio je tako moćne korporacije da podriva same temelje parlamentarne demokratije. Stvar je u toj meri ozbiljna da se izučavanje kapitalizma, barem kada je o akademiji reč, preselilo u antropologiju, koja ga smešta u okvir teorije neokolonijalizma. Naime, kapitalizam se najlakše opisuje i razume ako se stanovništvo postindustrijskih zemalja posmatra kao kolonija, a najmoćnije korporacije kao metropola. Usput, aksiom rasta, koji neizostavno važi i za korporacije koje eksploatišu i trguju ograničenim prirodnim resursima, polako ali sigurno nagriza održivost ekosistema.

Dakle, svet se nalazi pred dva velika izazova. Mora da pronađe alternativni ekonomski model i mora da iznedri sistem upravljanja koji će mu biti adekvatan. Ma šta vam govorili moćni mediji, alternative postoje.

Alternative kapitalizmu

Malo je dobro: U najkraćem, reč je o konceptu koji zagovara svođenje ekonomije na ljudsku meru, odnosno njenu relokalizaciju i regionalizaciju. Ideja je da male zajednice (male u poređenju s vizijom sveta kao globalnog sela) mogu bolje da prepoznaju svoje potrebe i mogu lakše da postignu dogovor o načinu njihovog zadovoljenja.

Ako pratite svetske mejnstrim medije, naći ćete je izvrnutu ruglu, predstavljenu kao besmisleno i neobavešteno trabunjanje romantičnih utopista. Ako, pak, čitate Dejvida Kortena i teoretičare vezane uz pokret Occupy, videćete da je ideja veoma racionalno obrazložena.

Naime, kapitalizam nije oduvek bio globalan, a njegove najnegativnije posledice proističu upravo iz globalizacije i ukrupnjavanja. Upravo s globalizacijom, ekonomske i političke elite izgubile su iz vida realne potrebe ljudi. Umesto toga, okrenule su se dizajniranju potreba kako bi bile upodobljene potrebama i interesima gigantskih korporacija.

Zagovornici ove ideje ne potcenjuju probleme s kojima se suočava njena eventualna realizacija. Na primer, većina velikih gradova i regiona nema infrastrukturu potebnu za izvođenje relokalizacije. Finansiranje nečeg takvog zahteva podršku nacionalne vlade, a ona praktično ne postoji u zemljama koje su ugovornim odnosima vezane za Međunarodni monetarni fond ili Svetsku trgovinsku organizaciju. Isto tako, neki od resursa na kojima počiva savremena civilizacija, kao što je internet, zahtevaju internacionalnu koordinaciju. U tom smislu, ozbiljno pitanje koje još uvek nema odgovor je kako se do nje dolazi ako je moć i uprava spuštena na lokalniji nivo.

Uprkos pobrojanom, ne treba žuriti s odbacivanjem ove ideje. Teorijski, iza nje stoje ljudi koji imaju između 25 i 35 godina i u statusu doktoranata i postdoktoranata na nekoliko američkih univerziteta. Stručna periodika tek im je otvorila vrata i nije isključeno da su u stanju da ponude odgovore i na pobrojane probleme. Da su low scale projekti ovog tipa izvodivi i održivi, već su dokazali (predlažem da guglujete sledeće pojmove: Transition Towns Movement; Slow Money Investors; Community Gardeners; Makers).

Marks 2.0: Teoretičari iza ove ideje praktično apdejtuju Marksa za 21. vek. U najkraćem, ideja je da profit i upravljanje moraju biti u rukama radnika.

Neki modeli iz paradigme Marks 2.0 podrazumevaju da su radnici ujedno i vlasnici, u potpunosti odgovorni za uspeh ili neuspeh preduzeća. Drugi, poput modela koji predlaže filozof David Schwiekart (verovali ili ne, zasnovan je na ekonomiji SFRJ) podrazumevaju državu kao primarnog vlasnika i investitora. U ovom modelu, radnici praktično iznajmljuju sredstva proizvodnje od države, posluju, deo viška vrednosti vraćaju državi, a ostatak kao profit dele među sobom.

Sami marksisti 2.0 uočili su da njihova paradigma nasleđuje ključni problem kapitalizma – oslonac na rast. S obzirom da većina poslova podrazumeva da isti posao radi još neko, odnosno da postoji konkurencija, teško je očekivati da će vlasnici biznisa, makar to bili i radnici, u nekom trenutku reći “ok, sad smo dovoljno veliki, možemo da više ne rastemo”.

No, ovaj problem ne ide u korist liberalnom kapitalizmu. Naime, već smo na svojoj koži osetili šta znači težnja ka konstantnom rastu na ograničenoj planeti. Nemoguće je da rast bude kontinuiran i neograničen, a da ne odsečemo granu na kojoj sedimo.

Jedno od mogućih rešenja teoretičari marksizma 2.0 vide u kombinovanju sopstvenog pristupa s pristupom “Malo je dobro”. Svedena u lokalne okvire i zakonski ograničena na njih, ekonomija može da se uvede u granice prirodno održivog rasta.

Teorija sistema: U poslednjih nekoliko decenija, shvatanje složenih sistema – ekonomije, politike, biologije, društva – počiva na ideji da se takvi sistemi ponašaju po skupu jednostavnih principa, odnosno algoritama, koji manje-više važe za sve. U kontekstu koji nas ovde zanima, mišljenje o ekonomskoj alternativi kapitalizmu zasnovano je na prinicipima uočenim u izučavanju ekosistema.

Na primer, uspešne kompanije ne postoje u vakuumu. Postoje jedino u mreži koju čine sa svojim potrošačima, dobavljačima, investitorima, zaposlenima, kao i s drugim kompanijama. Matematički model Silikonske doline, recimo, kada se uzmu u obzir sve uočene interrelacije, ne odskače mnogo od biomatematičkog modela rasta i širenja šume. Ali, ukazuje na nešto drugo: Dogma savremenog kapitalizma zvana self-made man je laž; ne postoji. Kada se sagleda sistem u celini i skiciraju relacije među pojedinačnim delovima, uspeh i rast svake jedinice zavisi od podrške sistema kao celine. U praksi, ma kako velika ili moćna banka bila, ako vam državna administracija ne da novac poreskih obveznika da vas spasi (socijalistički potez), nema vam opstanka kada se suočite s ozbiljnom krizom.

Svet kao Web: Dok su prethodne paradigme uglavnom inicirane od ekonomista i filozofa, “Svet kao Web” je produkt zajedničkih napora informatičara i psihologa. Ova paradigma polazi od ideje da sama dublja tranzicija u informatičku eru (koja ne podrazumeva samo internet, već i nanotehnologije, biotehnologije, 3D modelovanje), čak i da kapitalizam nije zapao u ovako ozbiljnu krizu, zahteva novi sistem.

Jedan od najpoznatijih izdanaka ovog teorijskog okvira je takozvana bihejvioralna ekonomija. Ona odbacuje osnovnu tezu liberalnog kapitalizma o racionalnom pojedincu, koji matematički precizno vaga dobit i gubitak i na osnovu toga donosi odluke o ponašanju. Nasuprot tome, insistira na ekonomskom i političkom modelu koji polazi od onoga što biopsihologija pouzdano zna o tome kako čovek misli i odlučuje.

Ekonomski sistem, kaže model, treba da bude zasnovan na ekonomijama u svojim prirodnim, bioregionalnim granicama. Kao takve, one mogu biti uključene u globalni sistem razmene, pri čemu su kapital ideje i informacije – resursi koji ne iscrpljuju i ne uništavaju fizičke resurse planete.

Reforma, revolucija, evolucija

Zašto pobrojane alternative kapitalizmu, a spisak ni izbliza nije potpun, i dalje ostaju u granicama stručne periodike i u javnost se probijaju tako sporo? Nije u pitanju samo činjenica da su najuticajniji mediji uticajni zato što su u vlasništvu krupnog kapitala. Između ostalog, razlog je i to što većina ljudi i dalje smatra da je kapitalizam slobodnog tržišta održiv i da ga treba samo korigovati. Gore opisani pristupi polaze od suprotne premise – reforma kapitalizma je nemoguća, treba ga demontirati.

Jedan od standardnih načina za korekciju kapitalizma je zakonodavstvo. Ispostavlja se, međutim, da je liberalni kapitalizam iznedrio korporacije koje efikasno svoju ekonomsku snagu pretaču u politički uticaj i moć, zahvaljujući čemu lako zaobilaze zakone, ako uopšte dopuste da neki zakon bude donet.

Pogledajmo primer Amerike. U osvit Velike depresije, 1929. godine, 250 banaka kontrolisalo je polovinu ukupnih finansijskih resursa. Danas, šest banaka s Wall Streeta kontroliše 74 odsto svih depozita. Koja vlada je, u ovakvim uslovima, mogla sebi da dopusti luksuz da neku od njih, ili svih šest, pusti niz vodu 2008. godine. Morale su biti spasene državnim novcem, a potom su uspele da zaobiđu uslove pod kojima im je spasonosni paket dodeljen.

Koncepti izneti u ovom tekstu ne zagovaraju ni klasičnu revoluciju. Doduše, način sprovođenja ovih koncepata u delo ničim nije propisan; s druge strane, teško je očekivati naučni rad u kojem se otvoreno zagovara revolucionarni metod. Tradicionalno shvaćena, revolucija i nije rešenje u koje bi se trebalo posebno uzdati. Istorijski, većina njih pada na ispitu jer vođe revolucije teško umeju da se nose s haosom koji nastane u trenutku kada je stvar gotova. Najčešće, na teren tada ulaze oni koji su revoluciju samo posmatrali, pripremajući se da u povoljnom trenutku uskoče.

Gar Alperovitz, profesor političke ekonomije na Univerzitetu Merilenda, jedan je od retkih akademika koji se za sada upušta da govori i piše o metodama demontaže kapitalizma. Paradoksalno, ali on zastupnicima alternativnih sistema predlaže da se uopšte ne upuštaju u borbu s postojećim sistemom. Savetuje fokus na izgradnju paralelnih institucija, na uključivanje što većeg broja ljudi u njih, tako da budu spremne da zamene postojeće. Ukratko, “ne ruši, samo zaobiđi”, a gde god je moguće “okupiraj i vrati u pogon, ali s novim idejama i ciljevima”.
 

Sonja PAVLOVIĆ

Psiholog, Beograd

AkuzatiV - Online magazin

Back to top