- Written by Irena ŠIMON
Rano detinjstvo Branka Ćopića
Nad bezbrižnim detinjstvom mališana nadvila se senka, nagoveštavala je da su dani igre, nestašluka, nadmudrivanja strica Ilije, očevog polubrata nekoliko meseci mlađeg od Branka, nepovratno na izmaku.
Kako se primicao dan polaska u školu, bojazan postaje sve veća. Koga god susretnu, plaši ih.
,,-Šta mislite, braćo, hoće li ovu dvojicu najpre tući bagremovom šibom, onom s bodljama, ili će raditi vojnički opasač?
-Sve ce biti pjesma, ako njih ne oderu kao dva jareta."
Kuda pobeći? U šumi su hajduci, iza pojate vreba strašno čudovište sa gvozdenim rogovima, repom kao u međeda, a i od Milje, najradoznalije osice, teško mogu naći sigurno skrovište. Muka golema.
Uoči polaska, pripreme su bile strašne, neuobičajene: kupanje, šišanje, doterivanje. Kad su mu namestili novu ličku kapu, bili su svi zadovoljni. Djedova đinđuva. Tako uparađenog djed je odveo u školu i obećao da će stajati iza plota, kako bi pritekao u pomoć unuku, bude li kakve pogibije.
U učionici sve nepoznato, lubenica na ormanu, neke kugle naređane na žicu, sve jedna ispod druge, na stolu učiteljce, štap.
,,-Kako je tebi ime?- pita učiteljica. Istog trenutka čitav razred oko mene kao da se izokrenu i potonu ispod mog pojasa.
- Branko - čujem odnekle iz praznine svoj tanušni izmenjeni glas.
- A kako ti je prezime?
E, tu sam zanijemio. Prezime! Šta li mu je prezime?
- Pa kako se još zoveš? - pokušava da dokuči učiteljica.
- Baja!- izvalih ja.
- Dobro, brate, a čiji si ti?
- Mamin!- opalih ja kao iz puške.
- A čiji još?- navaljivala je uciteljica
- Djedov!
Opet smijeh, još razdraganiji. Neko čak pade s klupe.
-O, ljudi, šašava li djeteta!"
To ,,šašavo dijete" imalo je brz i opak jezik zbog kojeg je stradao i upadao u nevolje kroz ceo život.
Na pitanje učiteljice koje je boje vuk, Branko prvi podiže ruku i ponosito odgovori da je zelen. Nikakva uveravanja nisu pomagala. Njegov djed je rekao da je zelen i tu nema šta da se doda. U ljutini, učiteljica ga povuče za uvo, a neprikosnovenog djeda nazva ,,mudrim".
U kući Ćopića je ovaj događaj izazvao pravu buru. Djed je nazvao učiteljicu šuškavicom, pretio joj štapom. Ona se rasplakala, pozvala žandare koji su odveli djeda u ,,buvaru". Deca su izvukla neku korist - nije bilo nastave tog dana.
Vrativši se iz zatvora posle sedam dana, Rade je pripretio Branku:
,,-A ti jezičko, nek' te još jednom čujem da blejiš kakav je ko. Ima da ćutiš!"
Pored obaveznog gradiva u školi je naučio da se posle časova ne mora vraćati pravo kući poznatim putevima, da postoji ceo neistraženi svet, ali i da, sveznalica Baja, nije uvek u pravu.
Život se nije mogao zamisliti bez poslužitelja Ðurada Karabatića, krupnog, dobroćudnog starca. Pričalo se da je u mladosti bio hajduk negde u Lici. Jedino podsećanje na te dane bile su srebrne toke koje je nosio svakog praznika. Pored Marka Kraljevića, Ðurađ je imao još jednu veliku ljubav, svu školsku decu. Branio ih je i opravdavao pred žandarima, poljarima, učiteljicom, šumarima, roditeljima.
,,- Igra se dijete, bolan- zar si zaboravila kad si bila dijete?"
U svet dečaka devojčice nisu imale pristupa. Od njih se bežalo, plašilo njihove pakosti, kao od Milje koja je pretila da ce tužiti Baju i Iliju što su pušili iza kuće kukuruznu svilu.
Ali, negde u trećem razredu, pojavila se Veja i odmah došla u sukob s hvalisavcem Jojom Podigacom i postala neumorni borac za prava slabijih.
U dvorištu poslužitelja Ðurđa pekla se rakija. Većina dece se okupila oko rakijskog kazana. Joja je uhvatio slabijeg mališana i pitao ga ko je najjači, najpametniji u školi i oko škole.
,,-Evo, da ti ja kažem, pa da više ne mučiš ovo dijete: ti si ružniji, zamazaniji od ove svoje braće koja se valjaju po ovoj lokvi (misleći na prasce). Osim toga si šašav, lud, benast, zvrkast, luckast, ćaknut, čvrknut i udaren mokrom čarapom."
Joja je nasrnuo na nju, ali ga je ona gurnula u baru, preplašena prasad je poskakala iz vode preko njega.
,,- Ma ko li to našeg hvalisavca spetlja u lokvu?- začudi se Ðurađ koji nije voleo Jojino hvalisanje - Baš je zaslužio dobru čašu rakije.
- Ovamo je daj, ja sam ta!- spremno dočeka Veja.
Kad joj natočiše čašu, ona cuknu rakiju u jednom gutljaju i reče s odobravanjem:
-Pa nije loša, samo da je malčice jača.
Veja nadušak smarlajisa i drugu čašu i ozbiljno reče:
- Na svaku nogu po jedna, sad se već može ići."
Jednoj sasvim drugačijoj devojčici posvetio je tople stihove:
,,- Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe."
Djed Rade je obeležio Brankovo detinjstvo. Uz njega je saznavao o raznim ljudima, pričama iz prošlosti, junacima, neobičnim događajima. Dečak je upijao, verovao i teško uspevao da razgraniči šta je stvarnost, a šta bajka, šta igra, a šta život, prošlost i sadašnjost, laž i istina.
Stari samardžija Petrak je najbolje opisao svog druga, Rada, kad ga je uporedio s konjem. Naravno, Rade se naljutio, ali mu Petrak odgovara:
,,- Rade, stari pošteni domaćine, a znaš li ti šta je uopšte konj? -Jesi li ti ikad čuo da je konj ikoga prevario? Zakleo se u dušu, u veru, u šta hoćeš, pa opet slagao kao pas? Da li je konj pakostan i zavidljiv, da tuđu sreću očima ne može gledati? A je li ikada konj oteo ženu svom najboljem drugu?"
Djedova zaštita nije mogla trajati doveka. Jednog hladnog, snežnog prepodneva napustio je ovaj svet. Stari govedar je Branku obećao da će ga još susretati i razgovarati s njim. I zaista ga je viđao u mladom žitu i za sunčanih dana je s njim pričao ležeći u visokoj travi. Živeo je djed na poljima, drumovima, a s njim i deo najbezbrižnijeg detinjstva.
Sada lutaju po zapretanim puteljcima nekog drugog sveta, obasjani srebrnastom mesečinom koju su dotakli, plavokosi Baja, umiven i svečan i njegov dobrodušni, sveznajući djed Rade.
(Navodi su iz dela Glava u klancu noge na vrancu, Bašta sljezove boje i pesme Mala moja iz Bosanske Krupe)
Irena ŠIMON
Profesorica književnosti, Vrbas
.
.
.
Molimo da, pre unosa komentara, procitate Pravila koriscenja