Ljubi dalekog tuđeg

Photo: artofdharma.org Photo: artofdharma.org

Šta predstavlja altruizam danas? Istinski vid moralnosti, ljudskosti, solidarnosti i požrtvovanja?  

Altruizam je, po Kontovoj uzrečici "vivre pour autrui” (živeti za drugoga), uopšteno shvatan kao delovanje usmereno ka unapređivanju i pomaganju dobrobiti drugog. U svetu gde je sve podložno manipulaciji ni altruizam nije izuzet, pa neki, naoko altruistički postupci, često nisu ništa drugo do kalkulacija, licemerje ili poza.

Za razliku od ljudi koji su živeli pre nekoliko vekova i bili, po pravilu, celog života upućeni na iste osobe, na vrlo uski krug dobro poznatih lica, moderni čovek svakodnevno, kao na traci, sreće mnoštvo onih koje ili ne poznaje ili poznaje veoma slabo. Danas, kao što kaže Gidens, svi znaju ko je Nelson Mendela, ali obično ne znaju ime prvog komšije. Risman u svojoj knjizi ,,Usamljena gomila" analizira zašto ćutimo u liftu, skrećemo poglede od drugih, kao i brojne druge fenomene koji obeležavaju odnose ,,alergičnih" modernih individua i njihovo neizmerno otuđenje. I u pogledu poslovnih odnosa, stvari ne stoje bitno drugačije. Sve se najčešće odvija bez puno znanja o životima onih sa kojima se sarađuje, bez udubljivanja u njihove priče i probleme, kao i bez formiranja bitnijih moralnih i drugih obaveza prema njima. Na delu su, uglavnom, hladne kalkulativno-operativne veze. Moderni život nameće, a to je donekle i razumljivo, s obzirom na ogroman priliv ljudi, permanentno filtriranje prioriteta, odnosno izbor kome i čemu ćemo posvetiti pažnju i vreme. Današnji međuljudski odnosi su, pre svega, pravno omeđeni i sa minimalnim obavezama u moralnom smislu. Takav način života dopušta da se u većini slučajeva, a bez velike moralne osude, prema drugima bude "dopušteno” ravnodušan i da se egoistički gledaju "svoja posla". Hladnoći i ravnodušnosti koja vlada u pogledu većine javnih odnosa treba, smatra se, parirati usmerenost, briga, požrtvovanje i ljubav prema bližnjima (porodica, prijatelji...). I, zaista, u svakodnevnom životu, u tzv. sferi privatnosti, vidimo puno takvih primera. Naravno, to ne čini celokupan sadržaj života određenog broja ljudi koji imaju potrebu da izađu iz uskih krugova privatnosti, obično kroz neku vrstu društvenog angažmana, pozerskog ili stvarnog, kroz filantropske akcije, kroz pomoć i zalaganje za svoj ili druge narode, kroz brigu za životinje, itd.   

Epohalne promene načina života dovele su do toga da su granice našeg sveta pomaknute. One nisu više svedene samo na lokalnu zajednicu, na jedno selo ili grad, na jednu državu. Mi lako dolazimo do brojnih saznanja o događajima i ljudima koji su teritorijalno veoma udaljeni. Putem jedne vesti možemo se upoznati sa situacijom nekoga ko se nalazi hiljadama kilometara daleko od nas, možemo se obavestiti o prirodnim katastrofama, ratovima, siromaštvu, egzodusima, političkim borbama,... To donosi priliku formiranja odnosa prema tim pojavama, odnosno mogućnost otvaranja novih vrsta moralne senzibilnosti, brige i pomoći. Ovde se možemo prisetiti primera iz relativno bliske prošlosti, reakcije povodom cunamija i velike solidarnosti (konkretne i raznovrsne pomoći) koja je nakon te katastrofe usledila od strane brojnih država, organizacija i osoba. Posebno je to bio slučaj u Nemačkoj, gde je došlo do onoga što je, pomalo nezgrapno, nazvano "cunamijem solidarnosti”. Reč je indikativnom primeru kako veliki broj građana, u jednoj civilizacijski razvijenoj zemlji, ne sledi samo imperative potrošačkog društva i malograđanske snove o menjanju automobila, televizora i veš mašina svake godine, već se okreće i drugačijim vrednostima.

Zašto nam ljudi veoma udaljeni od nas, o kojima ne znamo čak ni kako fizički izgledaju, ni kako se zovu, bivaju važni? Zašto njihove nevolje u nekom smislu postaju deo naše situacije i zašto smo time dirnuti? Zašto osećamo potrebu da im pomognemo?   

Nema sumnje, da u istinskim vidovima altruističke pomoći ima nečeg zaista iskrenog, poštenog, uzvišenog i dirljivog, kao i to da su neosporni primeri solidarnosti i saosećanja koji nisu zasnovani na koristoljublju. To je ohrabrujući dokaz da se nije oguglalo na ljudsku patnju i da smo ponekad svesni da svi zajedno činimo deo neobične tvorevine zvane čovečanstvo, da delimo nešto zajedničko i da imamo odgovornost jedni za druge. Međutim, mora se, s druge strane, povodom određenih situacija, uzeti u obzir i ono što je naglasio slovenački filozof Slavoj Žižek, a to je opasnost lažnog angažmana i licemerja. Žižek smatra da mi određeni deo onoga što se podvodi pod altruističko ponašanje radimo da ne bismo morali zaista nešto učiniti. To radimo da bi se osećali dobro. Recikliramo, šaljemo 5 dolara mesečno siromašnima u Somaliji ili nekoj drugoj zemlji, smatrajući da smo time obavili svoju dužnost. Ali, kako smatra Žižek, mi smo zapravo prevareni (i samoprevareni) jer samo koristimo ,,sigurnosne ventile koji dozvoljavaju da status quo ostane netaknut”. Nekom, najčešće simboličnom donacijom, klikom i humanošću iz fotelje, kupuje se ujedno i "lepa slika o sebi” i olakšanje da se nešto, ipak, uradilo. Međutim, sistem nepravde, po pravilu, ostaje nepromenjen, jer izostaje bilo kakva akcija usmerena protiv generatora problema. Najbogatiji stvaraju sistem skrojen po vlastitoj meri, političari koriste sve moguće privilegije, a zdravstveni sistem, primera radi, ostaje urušen i ne funkcioniše, pa unesrećeni ljudi moraju da se dovijaju vaninstitucionalnim putevima, oslanjajući se na dobru volju i "milostinju”. 

Foto: thespartanpenguin.com

Ako se skine oreol patetike i naivnosti sa onoga što je prostodušno prihvaćeno "zdravo za gotovo”, može se videti da iza mnogo čega što se, na prvi pogled, čini altruističkim, stoji mimikrijski prikrivena egoistička računica i moderna kupovina moralnih indulgencija. Neko, poznata je stvar iz svakodnevnog života, može nastojati da se prikaže velikodušnim, ne iz uverenja i istinske želje da pomogne, već kako bi stekao ,,dobar glas“ (sve je uvek brižljivo marketinški ispraćeno). Iza filantropije, odnosno odvajanja određene svote novca u humanitarne svrhe, često stoji povlastica vezana za smanjenje poreza. Da ne pominjemo političare koji, sasvim slučajno, baš u vreme izbora, i sasvim slučajno, baš uz prisustvo kamera i fotoaparata, poklanjaju kompjutere, nesebično daju krv (posle izbora je uzimaju), zabrinuto obilaze staračke domove...

Čini se da jednu sasvim zdravu i poštenu životnu poziciju, naspram sveopšteg razmetanja i marketinga glede ljudskosti, čini priznanje da nismo humani (čast izuzecima!) onoliko koliko mislimo da jesmo (svaka kritika podrazumeva i samokritiku!). Napuštanje ušuškanosti u "lepu sliku o sebi“ predstavlja pretpostavku da se, možda, nešto zaista i učini u budućnosti, barem u formi nekih malih iskoraka u našoj svakodnevici. Naravno, nismo u Nemačkoj, mogućnosti su skučene, siromaštvo i borba za golo preživljavanje uvek su onemogućavale razmah solidarnosti i drugih sofisticiranih vrednosti. Kako bilo, najsporniji i najnepodnošljiviji su, ipak, "apstraktna ljubav“, "velike reči“ i licemerje, bilo da se radi o proračunatoj ,,filantropiji" ili, u našoj verziji, o reprodukciji mitova o nepreglednim prostranstvima dobrote "balkanske duše”. Nema prostora za širu analizu, ali pomenimo samo neke od predstavnika neobavezne i licemerne "apstraktne ljubavi“. Prednjače velike "patriote“, bolje rečeno nacionalisti, koji deklarativno obožavaju vlastiti narod i zabrinuti su za svakog pripadnika svog etnosa, naravno bogom danog, dok su u praksi najčešće "dobrovoljni davaoci tuđe krvi“ koji profitiraju od svog "patriotizma“ gde god mogu. Mnogo bolji nisu ni pojedini pripadnici tzv. druge Srbije, u to sam se više puta uverio, sa svojim velikim pričama o ljubavi prema "dalekom tuđem“, od koje se takođe može finansijski profitirati. Neki od tih vajnih boraca za "bolje društvo", u praksi su bezosećajne, ohole psihopate čiji "humanizam" najbolje oseća njihova najbliža okolina. Nastavljajući niz, može se pomenuti i crkveno licemerje o siromaštvu i skromnosti, iza kojeg stoji milenijumsko iskustvo parazitiranja na ,,religijskim istinama". Od fenomena novijeg datuma, društvene mreže su se, takođe, pokazale pogodnim da se ljubi daleki tuđi i da se izrazi kvazi-rolanovsko "okeansko osećanje" ljubavi prema svetu. Šeruje se i lajkuje, gladni se hrane jednim klikom, nadimaju se grudi od potrebe za akcijom, posebno od strane ljubitelja fotelje koji nikad nisu uzeli učešća ni u jednoj javnoj manifestaciji i protestu. Ljubljenje dalekog tuđeg sasvim "dobro ide" sa zaboravom bližnjih i odbijanjem da se učestvuje u konkretnom životu sa konkretnim ljudima. 

Deo moje nade i sreće čini i to što poznajem mnogo onih koji svojom blagošću, požrtvovanjem i akcijom oplemenjuju ovaj svet i čine da on manje liči na "izduvanu loptu" ljudskosti. Primećujem njihove reakcije prema nepoznatima i poznatima, manje ili veće svakodnevne žrtve, sasvim slučajno saznajem da poklanjaju kompjutere onima koji ih nikad nisu imali, da nose odeću u predgrađa koja izgledaju kao favele,... Bez publiciteta i razmetanja. Oni su pravi heroji, koji zastide i od kojih treba učiti. Ostaje, ipak, ono što je rekao Bukovski: "Svet se počinje spašavati spasavajući jednog čoveka, sve ostalo je ili grandiozna romantika ili politika".

Slobodan SADŽAKOV

Doktor etike, Novi Sad

AkuzatiV - Online magazin

Back to top