Omladinski pokreti u Srbiji

Od plišane revolucije do nacifikovane reakcije

Ukoliko pitanje društvenih događanja razmatramo sa stanovišta generacijske recepcije istih, tada se susrećemo sa širokim, složenim, a donekle i reprezentativnim pristupom stanju jednog dela društva i smerovima njegovih kretanja. Utoliko je i reagovanje omladinske populacije na zbivanja u stanovitom društvu lakmus njegovih tendencija. Uzmemo li u obzir sam početak razaranja i tragediju u kojoj je nestala SFRJ ne treba zaboraviti studentske demonstracije iz 1991. godine u kojima su bili prisutni oduševljenje, energija i želja za promenom, predosećaji nadolazeće destrukcije i nesreće, no ipak bez jasnih predstava o tome kako dejstvovati i bez značajnog uticaja na demokratizaciju društva ili antiratnu opredeljenost. Ako se prisetimo činjenice da su sa istih mesta odakle su uzvikivane poruke „plišanih revolucionara“ nedugo potom bili prisutni ratni pokliči i blagosiljanje ponositih vitezova vere i vojnika partije/a, onda se može reći da je revolucija bila odveć plišana i žalobno neuspešna. Ujedno je pokazala i da postoji, na nesreću neveliki, tihi i tanušni potencijal koji ipak svesno sagledava događaje. Takva svesnost je svoje mogućnosti počela da realizuje van sumanutog okruženja i da nastanjuje druge, često predaleke, meridijane. Inicijalna „kapisla“ osipanja mladih stručnjaka bila je ista ona čiji je kuršum bio namenjen „vekovnom neprijatelju“ (sa kojim je život vekovima deljen!).

U ratnom okruženju, sankcijama pogođenoj zemlji i prostoj biološki-egzistencijalno izazvanoj strepnji, pomaci na polju organizovanih omladinskih pokreta nisu imali značajnijih rezultata. No, režimska drskost, osionost i ostrašćenost potpunom kontrolom i dominacijom nad životima građana svoj su manifestni oblik u novembru 1996. dobili u besprizornoj krađi glasova na lokalnim izborima u nejvećim gradovima u državi. Ovo nepočinstvo bilo je pokretački faktor opšteg nezadovoljstva i narodnog bunta. Sažimanje ovog nezadovoljstva u omladinskoj populaciji ovaplotilo se u poznatom Studentskom protestu 96/97. Tromesečni razigrani, kreativni, provokativni, opravdanim prkosom obeleženi ulični performansi, kao izraz nemirenja sa režimskim samovlašćem, pokazali su prisustvo građanske vrline unutar studentske populacije. Poruke koje su odzvanjale ulicama u tom periodu grčeva demokratije uveliko su odavale utisak namera, želja i doživljaja vezanih za život u Srbiji. Iznad svega težilo se za uključivanjem u tokove civilizovanog sveta. Ali i ova želja je bila shizoidno izražena što se da potkrepiti i sadržajima sa pojedinih transparenata od kojih je najpoznatiji onaj „Beograd je svet“, a sa druge strane ulaznica u taj svet je tražena i na način koji je glasio „Menjam indeks za pasoš i vizu“. Još jednom je potvrđen trend odustajanja sveže supstancije pameti ovog društva od pomisli da ovde vredi ostati, a uložena energija u karnevalskom času demokratije ubrzo se iscrpela. Građani su dobili natrag svoje glasove – ono što im je po pravu i pripadalo, pojedini predvodnici studentske pobune kooptirani su od strane raznoraznih partija, koje su tako pokušale da kapitalizuju prepoznatljive likove protesta, a prekrojitelji narodne volje prošli su nekažnjeno. Nakon toga perspektiva dotičnog protesta videla se još samo u mogućem formiranju pokreta koji bi prerastao u nesumnjivi politički faktor.

Univerzitetska nepoćudnost iskazana tokom protesta 96/97 i nepristajanje pojedinih medija na kruto izliveni informatrivni kalup, naterali su režim da se razračuna sa ovim remetilačkim faktorima. Sredstvo odmazde bilo je 1998. godine krajnje legalistički spravljeno i pretočeno u dva zakona – Zakon o univerzitetu i Zakon o medijima. Jednim je gušena slobodna misao, drugim slobodan protok informacija. Takva atmosfera je isprodukovala identifikovanje pripadnika mlade populacije na polju opiranja represiji režima i njegovim odlikama sagledanim u nacionalizmu, autoritarizmu, autarhičnosti, samoizolaciji i antizapadnjačkom raspoloženju. U takvim društvenim okolnostima nastaje antirežimska omladinska organizacija poznata kao Studentski pokret Otpor, koji potom prerasta u Narodni poret Otpor. Od samog početka su propaganda, ulične akcije i performansi postali glavno sredstvo širenja ideje Otpora. Jednostavne, atraktivne i prepoznatljive poruke i slogani, potom izuzetno sugestivni simbol (stisnuta pesnica bele boje na crnoj pozadini, kojom se aludiralo na crno-belu situaciju u Srbiji: „Mi ili on?“, biće slogan na jednom od plakata), upotreba humora sa probitačnim i beskompromisnim nastupom, bili su uspešno oruđe za pozicioniranje Otpora na NVO, ali i političkoj sceni Srbije. Za manje od šest meseci, uz ovakav nastup, svako u Srbiji je izgradio određeni stav o Otporu. Sama organizacija je uz svoj marketing tim razvila strategiju da predvidi, prepozna i odgovori na napade režima, čak i u vremenu najžešćih diskvalifikacija i optužbi u kojem je Otpor proglašen terorističkom organizacijom (maj 2000). S obzirom na to da su nosioci ideje Otpora bili prevashodno mladi ljudi od 18 do 29 godina ne čudi beskompromisnost i odlučnost u njihovom delanju, kojim su stanovništvo pokušavali da oslobode straha od represije kroz komično-satirične ulične akcije. Nastupajući kao široki svenarodni – multinacionalni –pokret „urbano-gerilskog“ nastrojstva, koji sprovodi mirnu „revoluciju sa asfalta“, Otpor se profilisao kao nenasilna udarna pesnica opoziciono opredeljenog građanstva. Zbog toga je platio hapšenjem i maltretiranejm dve i po hiljade svojih članova od strane režimske policije. Ipak, uticaj Otpora na realnu promenu u tadašnjem društvu je neosporan. On se čak i statistički gledano, a ne samo psihološki, prepozneje u jednom pozitivnom trendu. Prema podacima Centra za politikološka istraživanja i javno mnenje Instituta društvenih nauka, na izborima 24. 9. 2000. (kada je smenjen Slobodan Milošević) u populaciji od 18 do 29 godina glasalo je 87,5% birača, od čega čak 80% za predsedničkog kandidata Demokratske opozicije Srbije, to jest za promene. Koliko je dotični kandidat bio sklon promenama onda, a i sada, svakako najbolje svedoči reakcionarna programska opredeljenost njegove stranke. U tom pogledu, a i sa stanovišta proteklog vremena, danas umnogome nedostaju evidentni dokazi da su ciljevi za koje se Otpor zalagao na septembarskim izborima 2000-te realizovani. Oni su glasili: „1. Odlazak Slobodana Miloševića i svega što on predstavlja; 2. Izbori koje će priznati ceo svet; 3. Srbija u kojoj vredi živeti. Sve ispod toga je neprihvatljivo!“ Ukoliko neko danas smatra velikim to što se smena vlasti odvija u demokratskoj proceduri – izborima, i to prihvata kao vrhunac uklanjanja brutalnosti Miloševićevog režima, onda je to zaista neprihvatljivo.

Godine postmiloševićevske ere donele su opako oprečene stavove u vezi sa putem kojim Srbija treba da ide u svom budućem razvoju. Svemu tome izvore možemo tražiti u kretanjima od oduševljenja do razočaranja, od izgradnje institucija do ubistva premijera, od sukobljavanja sa prošlošću do glorifikovanja ratnih zločinaca, od reforme obrazovanja do bogomoljačkog upliva u učionice, od obećanog uspona privrede do pljačkaške privatizacije, od zalaganja za ljudska prava do pretnji smrću drugačijima i različitima, od besmislica da će svetska kriza srpsku ekonomiju ojačati do njenog kraha i državne prezaduženosti, od nezgasle kosovske mitomanije do kosovske realnosti, od lažnog zalaganja za socijalnu pravdu do sistemske korupcije, od tajkunizacije do pauperizacije...Teško da se spisak ovde zaustavlja. U svakom slučaju sasvim je jasna i očigledna situacija koja ukazuje da su se u ovom periodu nespretno, nespremno, često i nevoljno (ili uopšte nisu) suzbijali do tada postojeći ekstremi, što je pospešilo i generisalo nove. Tako se dogodilo da po prvi put u omladinskoj populaciji u prvi plan izbiju grupacije koje zagovaraju radikalni nacionalizam, rasnu netoleranciju, klerofašizam, kleropodaništvo, homofobiju, NIKE SHOP kleptopatriotizam, lumpen-militarizam, likvidaciju nacionalno neostrašćenih pojedinaca i medija, autoritarizam, masovnu psihologiju sabornosti (krdo-izam)...Na žalost, ni ovaj spisak nevrednosti nije završen, ali u sebi nosi dovoljno rizika koji odiše necivilizovanim mentalitetom isključivosti. Netačno bi bilo reći da ranije nije bilo grupacija koje se zalažu za dotični antivrednosni sitem, ali njihovo prisustvo sada doživljava svoju ekspanziju. Tako se danas susrećemo sa raznoraznim skupinama navijača ili organizacija tipa „Srbski Obraz“, „Dveri srpske“, „SNP Naši“, „Zavetnici“, kojma bi mesto pre bilo u 1389-toj (još jedan pokret nosi upravo taj naziv), nego u vremenu sadašnjem. Ono po čemu ih možemo identifikovati jeste prisutna ideologija krvi i tla kroz propovedanje uspostavljanja Velike Srbije ili sprskog bratstva na srpskim zemljama koje to nisu. Budući da su frakture dotičnog ideološkog diskursa iz nedavne prošlosti još uvek itekako vidljive, nije teško pretpostaviti posledice reanimiranja ovog retardnog atavizma.

Narečeni problemi su odista veliki, opasni, a njihovo rešavanje urgentno. Da li će ovo društvo sa svojim institucijama (koje snosi odgovornost za uskraćene prilike mladom naraštaju) da smogne snage da u mladoj generaciji podstakne humane ideale, ili da od nje pravi nove varvare stare Srbije, nije teško odgovoriti ako se ustanovi ospoljavanje logike unutrašnjeg razvoja ili se nastavi sa podsticanjem evidentnog razvoja unutrašnje nelogičnosti. 

Vladimir MAROVIĆ

Magistar političkih nauka i profesor filozofije Gimnazije u Kraljevu

AkuzatiV - Online magazin

Back to top