Spletkarenje dvorskih d(r)ama

U povodu inicijative za rehabilitovanje monarhije

Život naroda na Balkanu često se zna okvalifikovati kao evidentiranje istorijskog kašnjenja, pa je promatranje ovdašnjih zbivanja umnogome nalik na muzeološki egzibicionizam in vivo. U svetlu narečene pretpostavke može se ući i u tumačenje zanosa državnih zvaničnika, ali i pozamašnih narodnih masa, povodom re-uzemljenja posmrtnih ostataka članova porodice Karađorđević. Samo poslednja dva događaja – sahrana kneza Pavla i „povratak“ kralja Petra II – potvrda su monarhomanijskog sindroma što se, ne baš tako skoro, zapatio i razvio do stanja od kog zavisi opstanak države, te čak i životni standard njenih građana!? Stvar naivne i neuke razmene za naivni i neuki puk (ili sopstvenu patologiju romantizma): Mi nama kralja, on nama radost blaženog života. O tempora, o mor(on)es!

 

Teško će se gde pronaći takva vrsta istorijskog regresivizma, što u ovom slučaju obara čak i početnu pretpostavku o balkanskim prilikama. Naime, slučaj Srbije ne ukazuje samo na istorijsko kašnjenje, već i istorijsko nazadovanje oličeno u nakanama reanimiranja monarhije kao državnog uređenja. Uzimajući u obzir događaje iz svetske istorije (koja bi u najvećoj meri bila smislena, budući da su nacionalne istorije odavno predmet degutantnih falsifikovanja) može se uvideti da promene državnih uređenja u zemljama razvijenih demokratija sa sobom donose i afirmisanje građanskih prava. To će reći da se pridavanje važnosti monarhu – samodršcu – gubi, i da njegova uloga postaje protokolarna, izložbena (poput objekta paparaca, utoliko i karikaturalna), ili poprima karakter lekcije iz istorijskog štiva, dakle – biva proglašen suvišnim. 

Međutim, ukoliko visoki državni dužnosnici, poput Olivera Antića, pravnog savetnika predsednika Srbije, zagovaraju povratak monarhije, tu onda imamo i ozbiljan problem neusaglašenosti državnih organa sa Ustavom Republike Srbije. Ovaj zvaničnik ne samo da podriva položaj predsednika kog savetuje, već smera ka ukidanju institucije predsednika Republike. Da dejstvovanje dotičnog nije samo ustavno diskutabilno, već i našarano mitskom reminiscencijom i iluzornim „predviđanjima“ bolje prošlosti(!), govori i njegova izjava povodom prenosa posmrtnih ostataka kneza Pavla u crkvu na Oplencu, gde je ustvrdio da bi sleđenje Pavlove preporuke za pristupanje Trojnom paktu, to jest silama Osovine u II svetskom ratu, Srbiju dovelo u takav položaj da bi „kasnije bila uspostavljena parlamentarna monarhija, a danas bismo bili na nivou Španije, Belgije ili Švedske.“ Šta bi bilo „kasnije“, videli smo već mnogo ranije. Ali, ukoliko želite da ispravljate prošlost kako biste ispunjavali svoje dečačke/devojačke halucinacije o nebeskom kraljevstvu, onda se manite ozbiljnog državnog posla. U suprotnom – šteta  će biti nepopravljiva. Uostalom, nije li i sam gospodin savetnik svojom izjavom okarakterisao oblik vladavine dinastije Karađorđević, budući da je naznačio kako bi tek „kasnije(!) bila uspostavljena parlamentarna monarhija.“ Ona to do tada, dakako, nije bila. O tome koliko je bila apsolutistička, samoživa, diktatorska, sada ne bi vredelo trošiti reči, već samo postaviti pitanje – koliko bi bila spremana da se te samovolje odrekne?

Ovom manifestu političke nekrofilije nije mogla a da se ne pridruži još jedna institucija čije su činodejstvovanje sve savremene i civilizovane demokratije odavno odvojile od državnih poslova. Naravno, spiritualni kâd zazivanja „ujedinitelja naroda“ u liku kralja došao je iz samoga vrha SPC – od patrijarha Irineja lično. Njegovo služenje liturgije u crkvi Svetog Andreja Prvozvanog, povodom prenosa posmrtnih ostataka kralja Petra II, bilo je direktno uplitanje u pitanje državnog uređenja izjavom: „Srbiji nedostaju car ili kralj, odnosno neki oblik parlamentarne monarhije u kojoj bi kralj bio ujedinitelj naroda.“ Izgleda da srednjovekovni brak krsta i krune, u kojem je obema stranama bilo mnogo toga dopušteno, a na štetu naroda, u zamisli crkvenog poglavara zvuči sasvim prihvatljivo, štaviše, u ovim kriznim vremenima lekovito poput čuda, koje namah rešava stvar. Valjalo bi dobro promisliti krajnje konsekvence ovakvih izjava, budući da njihov sadržaj nedvosmisleno upućuje na narušavanje ustavnog poretka, te se može okvalifikovati i kao svojevrsni klerikalni puč. E tu bismo zaista prisustvovali neviđenom rückwärts-ovanju istorije. Nedostajalo bi samo još da čedoljubni vladika Pahomije položi krunu na glavu tom spasitelju-ujedinitelju i tako pred narodom amnestira (ili amnezira, kako vam drago) celokupnu prošlost – i ličnu i dinastičku.

Taj proces je uveliko počeo. Koliko ćemo dopustiti da ovo ispiranje pamćenja – svetom vodicom ili slatkorečivim obećanjima – poprimi oblik velikog projekta državne budućnosti zaslepljene prošlošću, zasigurno će zavisti od svake glave spremne da razborito govori ili razboritost da čuje. 

Vladimir MAROVIĆ

Magistar političkih nauka i profesor filozofije Gimnazije u Kraljevu

AkuzatiV - Online magazin

Back to top