Miroslav Antić: Ko zna gde smo mi

I počela je, dakle, jesen. U sred avgusta. A počinjala je pomalo jos od maja, pa juna, pa nekoliko dana u julu, presecala nas usred vrućine, selila nas za jednu noć iz afričke jare na obale severnih mora. Ali ovo sad, od pre dva dana, to je kontinentalna jesen, to su prvi požuteli listovi, miris hladnoće u kosi i na obrazima... sad opet možemo da počnemo san o moru. U stvari, niko nije toliko dugo na moru kao mi, kontinentalci. Gledam one Dalmatince još do pre neki dan, muvaju se po toj Dalmaciji, a ništa i ne vide: ni zvezde, ni palme, ni penu u balama, ni galebove. Ko zna gde su ti ljudi sa svojim snovima. Kažu ti: dobro jutro, a misao im u Australiji. Kažu ti: dobar dan, a misao im na Atlantiku. Kažu ti: laku noć, a misao im u Japanu. A meni, opet, obrnuto. Meni misao stalno na Jadranu. Čitave godine sanjam more, idem ulicama, radim, razgovaram sa prijateljima, a - nisam tu. Na moru sam. Zovu me na sastanke, teraju me da nesto organizujem, uradim, donesem, predam, saopštim, oćutim, priznam... a ja im kažem: -Badava vi to meni. Nisam ja tu. I stvarno sam u Trogiru, na Korčuli, u Budvi, u Voloskom, u Šibeniku, u Zadru, u Kotoru, na Mljetu, na Visu... Kad počne ovako jesen, vidim prvi list kako se otkačio sa grane i pada u vrtlogu niz bulevar, ja odem. Iznervira me neko. Drugi bi planuo, svađao se, dokazivao, pretio, psovao. Ja – ništa. Prođem kroz ljude i kroz zidove kao kroz vazduh. Jer kako možes nanervirati nekog ko nije tu, ko je odsutan? Ja sam godinu dana odsutan. Od jednog mora do drugog. Slusam Radio Jadran. Imam neke trake sa morskim melodijama. Pripremam rečnu ribu na dalmatinski način. Nerviram se kad Hajduk izgubi. Godinu dana tesan mi je rođeni krevet, vrpoljim se do neko doba noći, šetam nekim starim trgovima; Dubrovnik, Split; u glavi mi trepću ferali, pa mi svetli pod čelom ona prvomajska obala, praznična obala sva u vatrama, pa lutam praznim plažama Orebića, Makarske, Čiova, Stona, Herceg-Novog. Od Crne Gore, preko Hrvatske, čak do Istre, sve ja to prođem u mašti.

Read more...

Ostaje nam „Zajednička borba“

U novembru 2012. realizovan je projekat „Zajednička borba" u vidu nosača zvuka (CD), nastao kao poduhvat antifašističkih grupa sa prostora bivše Jugoslavije. Ova inicijativa svakako je nužan, poželjan i dobar refleks ljudi sa pretežno punk-rock scene, koja je umnogome zanemarena i bez uživanja sistemske podrške. Ukoliko se obrati pažnja na jasnu antinacionalističku i antifašističku nastrojenost prisutnu na CD kompilaciji, ne čudi što je ova podrška izostala od strane zvaničnih struktura. Njihova se dominacija u vlastitim parohijama (ex YU republikama) održava na ideologiji nacionalizma i novostvorenog ideološkog bastarda s pravom nazvanog anti-antifašizam. U tom pogledu projekat „Zajednička borba" je odraz protesta, promišljenog prkosa i kosmopolitskog nastrojstva nosilaca ove ideje, usmerenih protiv sve snažnijeg rehabilitovanja kvislinških i profašističkih snaga iz Drugog svetskog rata u svakoj od bivših jugoslovenskih republika.

Read more...

Provincija

Mislite da je lako živeti u provinciji? Svi vetrokazi miruju, vazduh je težak i lepljiv, a pod nogama, kao suve grančice, krckaju zgažene ambicije i iluzije. Bog je, svakako, znao šta radi kad je stvarao provinciju, ali toliko se može reći i za pakao.

Provincija je zarđao voz, ko zna kad iskliznuo iz šina. Tračnice i pragovi su pokradeni i više se nema kud. Ostaje besomučno "kruženje istog". Uloge su odavno podeljene, glumci su omamljeni i loši, dekor amaterski sklepan, dramaturg mamurno otaljava – a vi ste prinuđeni da istu bledu izvedbu gledate svakog dana.

Read more...

Šarlo je nježan (II dio)

Čovek, Bes, O, o, o...

Jasno, i prije negoli je, naizgled, došlo do naglog izljeva emotivne iskrenosti, Šarlo akrobata je pokazao da im niti klasičniji osjećajni angažman nije stran. 

Umjetnička i melodijska cjelina pod nazivom »Ona se budi«, za mnoge, ostat će jedinim sjećanjem na ovaj kratkovječni beogradski bend. (Uz pjesmu Mali čovek čini jedini singl grupe.)

»Ona nema nikoga da joj kaže: ti si moja, ti si moja , ti si... «, refren je koji ulazi u uši. No to je i studija o rock-pjesmi samoj u samoj njezinoj bîti... »meta-rock balada«. Nigdje poslije nije eksplicitnije kod Šarla naznačen ovaj osjećaj otuđenja. 

Otvaranje druge strane ploče kreće već spomenutim »roktanjem neuškopljenog nerasta«. Kojin bas ovdje transcendira sve zamišljive ritmičke linije. Ako smo već netom spomenuli alijenaciju, ovdje imamo »postvarenje«. 

Read more...

THE BEATLES – Revolver

Celetova ,,Istorija na 33 obrtaja“

Emi / Paralophone, avgust 1966.

Iz LP opusa takve grupe kao što je „The Beatles“ izbor najreprezentativnijeg albuma (time i najuticajnijeg) gotovo da je čisto subjektivna kategorija (da ne govorimo o onim okorelim stounsovcima, prema kojima je muzika „Beatlesa“ čista naiva i dekadencija). U najmanju ruku, slušateljstvo je podeljeno na ljubitelje ranog i kasnijeg „Beatles“ stvaralaštva. Tu negde na granici, nešto bliže ovom potonjem periodu, kao prethodnica (verovatno prehvaljenom) „Sgt. Papper’s“ - smestio se LP „Revolver“.

Read more...

Kriza kao (trpno) stanje srpskog društva

Pre 14 godina sam se u svome diplomskom radu bavila, između ostalog, fenomenom i pojmom krize, a u svrhu pojašnjavanja urušavanja  jugoslovenskog društva. Pisala sam tada da se krizna stanja u širem smislu reči vezuju za „momente”,  „periode” ograničenog vremena trajanja, sa tendencijom njegovog daljeg skraćivanja i zapaženim uticajem „opšte volje”. Pisala sam tada da se kriza kao stanje kod nas modifikovala u krizu kao našu dugoročnu stvarnost; da su  njena dejstva, uticaji i posledice u tolikoj meri pogubni da se izlaz iz lavirinta skoro i ne vidi.

Danas, od svih definicija krize koje sam tada navodila, najprimerenijom (obzirom na vremensku distancu i posledice koje su društvene i političke turbulencije proizvele u Srbiji) mi se čini ona Karla V. Dojča, američkog politikologa, koja kaže, parafraziram, da ukoliko se ponašanje (loše po sistem) nekog aktera, unutar sistema, ne promeni u vremenskom tesnacu, kao posledica nastupa veliko oštećenje sistema. To smo i dobili - ozbiljno oštećen politički sistem i njemu primereno, razoreno društvo. Dakle, nerešavanje ozbiljnih političkih i društvenih problema dovelo nas je ovde, danas. Zašto je problem nesagledivo veći i ozbiljniji danas nego li je to bio pre deceniju i više? Uzroka je mnogo, ali bi se uopšteno moglo reći da danas, kao proizvod nerešavanja tih i takvih problema imamo  politički sistem koji se zasniva na političkoj moći i volji nekolicine ljudi, a ne na vladavini zakona. Sa druge strane, imamo izmučeno, iscrpljeno društvo 20-godišnjim konstantnim osiromašenjem, ne samo finansijskim, već ako ne i najvažnijim vrednosno-moralnim sunovratom, čije ćemo posledice gledati (ali i trpeti) još dugo. Na našem primeru se vidi da uvek može još gore i još dublje.

Read more...

Izmisliti sebe

„Je l’ da, vi ste antifašisti...?!“ 

Kondukter i kontrolor GSP-a su me pogledali zabezeknuto, ispadale su mi brošure o antifašizmu na blatnjav pod autobusa. Hajd’, čik, kaži da si fašista, je l’...

„Znate, žurim u Skupštinu Grada, trebalo bi da govorim na tribini... uskoro će Dan borbe protiv fašizma i rasizma, pa obeležavamo... evo, ovo sam ja pravila...“ i tutkam brošure  kondukteru u ruke… ,,znate... tribina NIKAKO NE MOŽE DA POČNE BEZ MENE“ i sve se smeškam, jako sam važna, jako - u pizdu materinu: ,, ... ne mogu početi bez mene, samo... nemam para za kartu... mogu li da sednem ?“

Kondukter i kontrolor me i dalje zabezeknuto gledaju, pa jedan u drugog, i klimnu glavom.

Sedoh. Mislim, zemljo otvori se i progutaj me! Čitav sam taj dan stopirala, 80 km sitne kiše i magle. Bez dinara u džepu već danima, banka je zadržala novac na svom računu (kapitalistička bagra), ni ta sića od honorara što je zaradim, s mene pa na uštap, ne može da mi legne u novčanik. Uzgred, imam neki dečiji novčanik kupljen u kineskoj radnji, količina novca koji zarađujem taman u njega stane - džeparac.

Read more...

Baš-baš

Očekivao sam "izvini". Mada bi, verovatno, realnije bilo nešto kao "u redu je, dešava se, izguraćemo i ovo nekako". A onda me je poput metka pogodilo "mislim da bi najbolje bilo da se iseliš i da se više ne viđamo". Glupi SMS! Široki, sivi bulevar stegao mi je vrat vrelom julskom prašinom i u momentu me oborio na prvu klupu. Uplašio sam se da ću zaplakati. Zapalio cigaretu. To je jedino što se u ovakvim trenucima... (Čudno je reći "ovakvi trenuci". Kao da sam sve to nekada živeo. Bilo kako bilo, fakat je da ništa nisam naučio). Elem, to je jedino što se u ovakvim trenucima može uraditi. Sa kutije mi se kezilo upozorenje o štetnosti duvana, potkrepljeno pretnjom da nikada neću imati bebu. Ma nije valjda? Nakon pola cigarete smogao sam snage i ponovo se pridigao na noge. Koračao sam kao da sam tek prohodao. To je od vrućine, mislio sam, dok mi je sunce pržilo glavu i izgorela ramena. Još jutros, ona se smejala mom belom dupetu, koga vrelina nije uspela da oboji. Probudio sam se oko deset. Nedelja. Dočekala me je u hodniku, sa kesama u rukama. "Bila sam na pijaci", rekla je kroz smeh. Jutarnje ispijanje kafe je ritual važniji od molitve. Navikao sam da to radim sa njom, mada nikada o tome nisam razmišljao. Kafu je obično pripremala ona. Samo bih otvorio oči, a na malom stolu pored kreveta čekala me je crna, mirišljava šolja. Za mene sa malo mleka, za nju sa isto toliko mleka i nešto manje od pola kašičice šećera. Bio sam namršten, kao i obično. Život mi je već odavno otišao u kurac, a ja više nisam imao snage da se ponovo pokrećem. Verovao sam... Lažem. Možda sam priželjkivao, ali je nemoguće reći da sam verovao da će se išta samo od sebe promeniti. Znam da ju je to nerviralo. Ipak, trudila se da me nasmeje. I uspevala je u tome. Barem na kratko. Bila je previše ozbiljna. To je ono što je nerviralo mene. Utoliko su njeni povremeni detinjasti izleti izgledali još detinjastije i iskrenije. "A koliko me voliš?", pitala me je. "Misliš da te volim?" "Nisam te dobro razumela. Rekao si jako, ili baš-baš jako?" "Dobro, volim te malo." "Izvini, opet te nisam razumela. Kažeš baš-baš?" "OK, neka bude baš-baš." Ljubio sam je u dlan, smejala se. I ja sam se smejao. Bilo je dana kada smo se smejali satima, jurili se po malom stanu, čupali jedno drugom uši, štipali se i grizli poput štenaca. Znao sam da mrzi kada joj dodirujem kukove i stopala, i to sam obilato koristio. Bilo je i onih drugih dana, kada smo satima plakali. To želim da zaboravim. Svejedno, sad više ništa nije važno.

Read more...

Kad (po)Letu Štuke

„Previše snova me splelo u mrežu i nemam adute“

Ja sam tridestikusurgodišnja učiteljica. Svako jutro pre konfrontacije sa omladinom volim da prošetam. Trihiljadedvesto metara pešačkog pohoda me opušta. Jednoobrazni eksterijer  umanjuje zanose, ali mp3 sa minijaturnim slušalicama popravlja stvari. Otkrila sam ga posle svih, ali ne prekasno. Gotovo nevidljivo pomagalo u neinspirativnom svetu.

Šta da slušam? Nisam još stigla ozbiljno da se zapitam, a već sam bila osvojena nepretencioznom oštricom zabodenom u iščašene dogmate. Šapnuli su mi da primitivizam ne zna šta je minimalizam i udahnuli topli dah razumevanja. Razumevanje je za mene uvek uvođenje u ljubav. Bila sam tek blago zavedena, ali dovoljno da počnem da saosećam sa izgubljenima u hladnom svetu koji je bolji od pune kuće i prazne tepsije. Koračajući, ulicama koje su tako puste, samo mrvicu vidljive žice ispod kose odaju da mi neko šapuće na uho. Inače bi osmeh zadovoljstva koji ne skidam bio još uvrnutiji. I iako šapat jasno kaže ne daj da napusti te tuga, meni je drago. 

Read more...

Golub /zapis sa trga/

Nekoliko hiljada ljudi je čekalo u napetosti. Neki su galamili. Neki su ćutali. Neki su malo galamili, malo ćutali. Trg je bio pun, iz reflektora je sijalo mlečno svetlo. Prigodna muzika je dolazila iz zvučnika.

Pronese se glas: Ide! Nastade muk. U masu hrupi on sa svitom. Ruke je podigao visoko iznad glave pozdravljajući masu, koja poče da skandira njegovo ime čim je shvatila da se to od nje očekuje. On se osvrtao oko sebe gledajući blago naviše. Bio je ukočen, očekujući da će okupljeni da ga dodiruju kako kakvu relikviju. To se nije dogodilo, nego su samo tapšali i vikali.
I stupi pravo za govornicu. Tu je mahao još neko vreme, klimao glavom, osmehivao se, stezao šake iznad glave, stavljao ruku na srce i još koješta pokazujući koliko je ganut, tronut i dirnut.
Kada se oduševljenje smiri, on značajno podiže bradu i reče:

 -Braćo i sestre!

 Braća i sestre zapljeskaše. Braća stegnuše vilice, a pojedinim sestrama zaiskriše suze u očima.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top