Tragovi anarhističkog delovanja mogu se pronaći u antičkom periodu, i mnogi autori se slažu da je oličen u kineskom taoizmu ili grčkom sofizmu i stoicizmu. Tako na primer, pojedini teoretičari pronalaze tragove anarhističkog učenja kod kineskog mislioca Lao Cea ili grčkog filozofa Zenona. Upravo je Zenon, po rečima Petra Kropotkina, učio o slobodnoj opštini bez vlasti i nju suprostavio utopiji vlasti u Platonovoj Republici. Ono što povezuje ova učenja sa anarhizmom je, pre svega, sumnja u moralni autoritet države. I u narednim epohama, pod uticajem antičkih mislilaca, pojavljuju se pojedinci ili grupe koje su dovodili u sumnju autoritet vladara, crkve ili neke druge institucije. Kliford Harper, autor knjige „Anarhija – grafički vodič“ pronalazi da su se slobodarski pokreti pojavili već početkom 13. veka, u obliku „Free spirit“ pokreta, koji su bili izrazito anticrkvene orijentacije. 

Otvoreni šahtovi zjape po gradovima Srbije. Poklopci su ukradeni kako bi bili prodani na užasnoj berzi na kojoj se ne pita puno za poreklo ,,robe“. Nekad su rupe na sredini puta, nekad na njegovim krajevima, često i na delu trotoara. Po pravilu, jedva primetne dok im se sasvim ne priđe. Opasnost, posebno noću, i neretko se čuju vesti o povredama ljudi, havarijama automobila... Ta pojava, koju bi neko smatrao problemom komunalne prirode, zapravo je velika metafora stanja ovog društva i pokazatelj dna na kom se nalazimo. Krađa šaht poklopaca je primer rastegljivosti pojma ,,lopovskog morala“ (ukrade se bez obaziranja na mogućnost da ,,minuli rad“ može nekog koštati teških telesnih povreda), ali ne samo to, već i nova faza lopovluka. Baš ta ,,novost“ je ono indikativno. Većina šaht poklopaca postavljana je pre 30 ili 40 godina (to se vidi po otisnutim imenima gradova u kojima su proizvedeni, a koji su u sada bivšim jugoslovenskim republikama) i nije bila posebno zaštićena, jer očigledno niko nije mogao pretpostaviti da je to potrebno i da će ,,potonja vremena“ doći. Pre šaht faze počišćene su spomen-ploče, biste znamenitih ljudi i heroja, koje je neko ,,herojski“ pod okriljem noći odnosio, spontano prekrajajući mapu kulture i istorije efikasnije nego njeni ravnogorski ,,popravljači“.

Prošla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

Nemа budаle kojа znа dа je budаlа, jer dа znа ne bio budаlа. Nije lаko rаzumeti budаlu, pošto su budаle zа rаzumevаnje budаlа odredile isključivo budаle.

Dа bi ostvаrile svoj uticаj u društvu i imаle monopol nа glаvne društvene tokove, budаle su odlučile dа se orgаnizuju. Pokаzаlo se dа to nije lаko. Orgаnizаcijа osnivаčkog kongresа budаlа išlа je jаko teško jer je, zа početаk, nа isto mesto trebаlo dovesti nаjznаčаjnije ovdаšnje budаle, predstаvnike budаlа iz rаsejаnjа i dijаspore, kаo i nаše budаle koje su člаnovi аkаdemijа budаlаstih nаukа i umetnosti u svetskim metropolаmа.

(Hannah Arendt ft Leonard Cohen VS Adolf Eichmann ft Banalnost Zla)

Glasovita politička filozofkinja, Hana Arent, u svetu intelektualnih pregnuća na mnogovrsne načine je skrenula pažnju na sebe. Bila je poznata kao izuzetni poznavalac i ogolitelj korena totalitarizma, istraživač uticaja istine i laži u politici, potom odnosa autoriteta i slobode, kritičar nasilja, tumač revolucionarnih procesa. Pored neospornih naučno-istraživačkih odlika, uz njeno se ime često vezuje afera sa profesorom Martinom Hajdegerom (koji ju je „učio razmišljanju“), mada ne toliko zbog društveno „neprihvatljive“ – ili u društvu neshvatljive – veze profesor-studentkinja, koliko zbog Hajdegerove sklonosti nacizmu. Arent je bila Jevrejka, što je u očima prosečnog posmatrača ovu vezu činilo paradoksalnom, štaviše neprirodnom. I baš na polju pogubnog sukoba nacizam – jevrejstvo, sukoba što je doneo milione žrtava jednome narodu, koji je nestajao zbog religijsko-nacionalnog predznaka, Hana Arent je iznela svoju čuvenu tezu o „banalnosti zla“, čime je postavila visoki zadatak istraživačima moralno-etičkih principa. Da li nestanak nebrojenih ljudskih života ima za svoj uzrok takvu prizemnost i plitkost, nešto tako besmisleno kao što je banalnost zla?