Moji prvi fudbalski dani profesionalne karijere su povezani sa timskim kolektivnim odlaskom u javnu kuću. Meni, kao novajliji, je već prve zajedničke večeri dat poseban fokus i, kao što sam kasnije shvatio, to je trebala da bude neka vrsta ritualne inicijacije i oficijelnog ulaska u macho-fudbalski svet koji ima svoja pravila ponašanja i zakonitosti, kojima svi moraju manje-više da se prilagode ako ne žele da budu odbačeni ili u najmanju ruku ismejani.

Strah kao psihološko-društveni temelj vladavine karakteriše autoritarne i totalitarne režime. Pozivajući se na Frojdov koncept da je svako društvo izgrađeno na odricanju od poriva, prevashodno seksualno-erotskih, nemački kritički teoretičar prava i politike, Franc Nojman, zaključuje da u procesima socijalizacije i normiranja društvenih odnosa ljubav biva zamenjena represijom (potiskivanjem), što za posledicu ima fobičnu reakciju – strah. „Odricanje od poriva i kulturna tendencija ograničavanja ljubavi operiraju na svim stupnjevima društva... Freud je i sam izvorno izveo strah iz represije libidinoznih impulsa i u njemu nazreo automatsku transformaciju energije poriva“ (Nojman, Strah i politika).

Beograd je raspadom Jugoslavije tokom poslednje decenije prošlog veka postao obeležje urbane elefantijaze. Prevelika glava na malom telu dovoljna je da se poremeti ravnoteža. Veliki broj stanovnika glavnog grada, pogotovo u odnosu na prvi sledeći grad, uglavnom je obeležje nedovoljno razvijenih ili u razvoju nedovoljno usklađenih sredina. Ovde čak nije reč o razvoju, već o prostom rastu. Rast bez razvoja dovodi do sloma. U slučaju Beograda on je najpre počeo da se uočava u socijalnoj sferi. Jer, kao što znamo, svi prostorni problemi, ma kako ih definisali, društveno su proizvedeni. Priču o Beogradu valjda će ispričati oni koji ga bolje poznaju. Međutim, ono što jeste konstanta tokom najvećeg dela njegovog dosadašnjeg trajanja, jeste senka koju baca na svoju okolinu. Na većem prostoru i senka se manje primećuje, sem ukoliko ne postoje oni koji uvek prvo senku primete. Takav je slučaj sa Novim Sadom. Uvek, hvaleći se da mu je sopstvena veličina baš dovoljna i da je baš ona oličenje humanosti i udobnosti za život (što uglavnom nije sporno), Novi Sad je video u Beogradu neprestanu smetnju ostvarenju potpune idile.

Govoriti o čovekovoj slobodi volje posle toliko hiljada godina istorije, isto je što i tražiti od krokodila da napusti močvaru i da se nastani na Trafalgar Square-u, pošto je kao vrsta milione godina proveo srećno u vodi i mulju.

Znači da ono što nazivamo svojom prokletom sudbinom zapravo je neka vrsta dugotrajnog modeliranja naše ličnosti upravo u uslovima koji nisu u nadležnosti naše volje. Mi smo ukratko programirani kao i svaki kompjuter samo je razlika između nas i računara u tome što je on brži.

Kad se kaže ,,Milošević“ u ovom kontekstu misli se, pre svega, na nacionalistički, ksenofobni, pljačkaški ,,duh“ koji je pokrenut njegovim dolaskom na vlast, na ,,gaženje nogama“ većine parametara uljuđenog društva, na fatalne učinke partokratije, na bauljanje izvan glavnih tokova istorije i sumantost vođenja politike, na trulost institucija i parazitiranje na idiotizovanosti građana.

Kad se kaže ,,pobedio“ misli se na to da je gore pomenuti ,,duh“ postao konstanta, u svojim raznolikim mutiranim oblicima, ne samo decenijski ,,ekces“ i nešto što se može vezati isključivo za period vladavine koji se završio 2000. godine, već trajno stanje gnjilosti jednog društva iz kojeg se ne vidi izlaz.