I

Egokrata – Mao, Staljin, Hitler, Kim Il Sung – nije nesrećan slučaj, anomalija ili erupcija iracionalnosti. On je personifikacija odnosa na kojima počiva vladajući društveni poredak.

II

Egokrata je inicijalno pojedinac, poput bilo kog drugog pojedinca: nem i nemoćan u vrtlogu društva bez zajedništva i komunikacije, žrtva spektakla, tog „neprestanog govora vladajućeg poretka o sebi samom, neprekidnog monologa samouzdizanja, autoportreta tog poretka u fazi njegove potpune dominacije nad svim aspektima života.“ (Debor) Odbijen spektaklom, on žudi za „oslobođenjem ljudskog bića, koje je u isto vreme i društveno biće i čovečanstvo.“ (Kamat) Kada tu žudnju počne da ispoljava u praksi, tamo gde radi, na ulici, svuda gde spektakl otima svu njegovu ljudskost, on može da postane buntovnik.

Autor: Miroslav Ružica

Da li je vreme da našu opsesiju ekonomskim rastom, kao jedinim i ultimativnim reperom napretka čovečanstva odložimo u ropotarnicu istorije? Dugotrajna globalna kriza zaoštrila je potrebu da se o tržištu i tržišnoj ekonomiji ponovo promisli u jednom širem društvenom kontekstu.  Postojeći fokus na tehnološki razvoj, rast društvenog proizvoda i socijalni inženjering treba da ustupi pred novim razumevanjem prosperiteta i njegovog značenja za ljudski život.

Kako kriza odmiče, a vidljivijeg oporavka nema na horizontu, ikona našeg doba – ekonomski rast - postaje predmet sve ozbiljnije kritike, zalaganja za reviziju, ali i meta prividno paradoksalnih zahteva za njegovo ukidanje.

Autor: Marko Marjanović

Svako je jednom čuo priču o misterioznom Teslinom oružju. Mit govori o tome da je Nikola osmislio i napravio oružje toliko moćno da ne postoji armija ni država koje mogu da mu se suprotstave. Pošto je Tesla bio miroljubiv čovek, ispred snage i destruktivnosti svog oružja se i sam uplašio i odlučio da svet nije spreman da poseduje takvu silu. Dalje legenda govori da je on taj „zrak smrti“ uništio ili sakrio. Ako se distanciramo od teoretičara zavera i ljudi koji su stvarno posvetili život pronalaženju Teslinog oružja, ja mislim da sam ga pronašao. Ozbiljan sam. Mislim da sam ga video.

Privijate se uz bližnjeg, i nazivate to svakojakim lepim imenima. A evo vam kažem: vaša ljubav prema bližnjem nije drugo do vaša rđava ljubav prema sebi samom. Vi tražite spas a kod bližnjeg od vas samih, pa biste da to još nazovete vrlinom: ali ja providim vašu »nesebičnost«. Ti je starije nego Ja; Ti je osveštano a Ja još nije: čovek se dakle privija uz bližnjeg. Ja vam ne velim da ljubite bližnjeg. Pre vam još savetujem da bežite od bližnjeg, i da ljubite najdaljeg! Više nego ljubav prema bližnjem stoji ljubav prema najdaljem, i prema budućem; više još nego ljubav prema čoveku cenim ja ljubav prema stvarima i sablastima. Ta sablast što za tobom skakuće, brate moj, lepša je od tebe; zašto joj ne daš svoju put i svoje kosti? Ali ti se nje plašiš, i bežiš k svom bližnjem.

Vi ne možete da izdržite u društvu sa vama samima; i ne volite sebe koliko bi trebalo: pa hoćete da zavedete bližnjeg na ljubav a sebe da pozlatite njegovom zabludom. Ja bih voleo kad ne biste mogli izdržati u društvu sa svakojakim bližnjima, i njihovim susedima; onda biste morali od sebe sama stvoriti svoga prijatelja, i u njemu srce koje je spremno da se prelije. Vi pozovete svedoka kad ste radi da o sebi lepo govorite; pa kad ste njega zaveli da dobro misli o vama tada i sami dobro mislite osebi. Ne laže samo onaj koji govori što zna da ne zna, nego više još onaj koji govori što ne zna da zna. Tako govorite vi o sebi jedni drugima, i obmanjujete sobom svoga suseda. 

Autor: Vuk Perišić

Ima nečeg postapokaliptičnog u bosanskohercegovačkim prosvjedima. Margaret Thatcher je svojedobno izgovorila provokativnu misao da ‘društvo ne postoji’. Bosanskohercegovački prosvjedi su joj naknadno, nehotice i u ironičnom obratu dali za pravo. U Bosni i Hercegovini društvo doista ne postoji. Ono je, ako je ikada postojalo – a možda i jest – ubijeno.

Kao i druge tvorevine nastale na tlu bivše Jugoslavije, Bosna i Hercegovina niti je zamišljena kao društvo niti je trajala kao društvo, kao zajednica građana u kojoj se zbiva svekolika ekonomska, politička, kulturna i individualna interakcija. 

Autor: Hrvoje Jurić

Slobodno vrijeme (kao dokolica) nije rezultat nerada ili nerad sâm, nego zaseban i autonoman entitet. Pogrešna je predodžba da sloboda znači „slobodu-od rada”. Sloboda je „sloboda-za rad”. Ili za „ne-rad”, također.

1. teza: Slobodno vrijeme nije besposlica, nego dokolica.

Slobodno vrijeme je do te mjere ideologiziran pojam da tek uz veliki napor možemo doći do izvornog pojma “slobodnog vremena”, a to je – dokolica. Slobodno vrijeme kao dokolica sasvim je drugačije od slobodnog vremena koje se poima kao besposličarenje ili nezaposlenost. Slobodno vrijeme je preduvjet svake duhovne aktivnosti, bilo da se radi o filozofiji (za koju se, i povijesno-filozofijski, kaže da je “nastala iz dokolice”) ili o umjetnosti ili o nekoj drugoj vrsti “duhovne igre” koja (na ovaj ili onaj način) barata s realitetom pritom ga neizbježno mijenjajući. Štoviše, slobodno je vrijeme preduvjet samo-ostvarenja čovjeka, pa i sâmo ostvarenje čovjeka.

Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992)

U usamljenosti biće se naše kondenzuje. Njegova specifična težina postaje veća i njegovo samoosećanje – intenzivnije.

Usamljenost je vrsta suda za fermentaciju ličnosti. Bez nje je nemoguće stvarno saznavanje, i premda sazrevamo van nje, u mreži mnogostrukih odnosa, iskustava.

Samoća, kao najdublje iskustvo, omogućuje da se sva ta druga iskustva pretvore u funkciju.

Ali pravi život, ta funkcija, koja se konstituiše u samoći, vredi jedino ako je vratimo onamo odakle smo je uzeli – iz stvarnosti, preko samoće, opet u stvarnost.

Čovek je deo univerzuma, a njegova usamljenost je onaj deo univerzuma koji pripada samo njemu. Ne da bi samo njegov ostao, već da bi se zajedničkom univerzumu vratio.

Refleksija i čin (delo) lice su i naličje našeg učešća u tom univerzumu. Zanemariti, ili čak potpuno je lišiti jednog od njih, znači živeti pola života.