Čovek je govorio, Bogovi ćutali. I to znači može.

    - Divno si rekla, gospođo, priču mi roda divljeg i poganog, Kentaura arkadskih, i još bolje moju, pogani Noemisa iz kuće Folove. Ali jednu, gospođo, nisi rekla priču. O čoveku ništa ne reče. A i on svoju priču ima i, s tvojom dozvolom, ja ću je reći. Jer Bogova priča postoji, ali i priča ljudi. Koja je pravičnija, sama presudi. A onda presudu svoju izreci. U početku vremena dva sveta stvorena behu, kako, ne pitajte mene, svet čoveka i svet Bogova, svet moćnih ljudi. Ne stvoriste nas, dakle, vi, no s nama zajedno stvoreni biste, da svako na svome svoj život živi, u tuđ se ne mešajući. I nad nama i nad vama sudba neprozirna vladaše, za koju mi imena nemamo, a vi je Mojrom nazvaste. I prvo što uradiste, oteste komad našeg imanja, da na njemu stolujete, i Olimpom ga prozvaste. Tamo življaste, gospođo, ako se to životom može zvati. Jer ništa radili niste, niti o čemu mislili do kako ćete jedno drugo nadmudriti i nadbiti. A malo vas beše, računajući i niža božanstva, koja poslaste da nam ugrabe naše šume, da uzmu naše vode, da zaposednu sve čega se ovde našeg domognu. Kavžili ste se, nadmetali, tukli, ali kako svi jednako beste besmrtni, nepromenljivi i večni, ni razlike u vašim moćima, kad ih je bilo, ni do čega odlučnog nisu dovodile. Zevs vam je bio gospodar, to je istina, i najmoćniji među vama, ali ni on svemoćan ne beše. Nijednom Bogu nije on božanstvo njegovo oduzeti mogao, niti ga ikome dati. A bez svemoći, gospođo, ni moći nema. Shvatiste da je sve to prazna igra, privid i opsena života. I kad se završi vaša bitka s Kronom i Titanima njegovim, i Zevs nadbi strašnog Tifona, nestaše iz vašeg sveta ozbiljni događaji, te crna čamotinja nasta. Tad obratiste svoj pogled dole, i šta videste? Plemenitu rasu ljudi što radi, stvara, i na dobrima svojim, u miru i sreći i blagostanju, planduje. Atlantidu Veliku čovečanstva prvog. Evo nam zabave, rekoste, evo nam pravog života! Zašto da se među sobom nadmećemo, ništa time ne menjajući i postižući  kad sve to i preko ljudi možemo, u menama njihove sudbe nama izazvane videći svoje pobede i poraze svoje. Biće to naša neiscrpna i uvek zabava drugojačija, jer ljudi su neiscrpni i uvek drugojačiji. Biće to kao neka igra za stolom, čiji se pokreti među ljude prenose, pa kako se igra gore odvija, tako dole stradaju oni ili su srećni, umiru ili se rađaju, uspevaju ili ne uspevaju, ili, najčešće, sve to zajedno, i svakog časa nešto drugo. U tu igru krenuste, ali ona se na dobro ne dade. Življahu tada ljudi drugačijeg kova od našeg. Ne verovahu u vas i ne povinovaše se zapovesti da svoj život zabave vaše radi pokvare. Da zarate zato što se Hera s božanskim mužem sporečkala. Da nevini stradaju zbog vaših ćudi. Proglasiste ih bezbožnicima, zlim, osionim, nepopravnim, i na njih kazan poslaste. Posejdon podiže mora, okeane i reke, Zevs udari munjama i kišama, Had - ti, starče - iz zemlje svu vodu istisnu. I svet potopljen bi. Atlantida propade. Ali, među besmrtnicima imađosmo i mi dobročinitelja, sina oborenog Titana, Prometeja Velikog, Prijatelja ljudi. Spase on dvoje Atlantiđana, Deukaliona i ženu mu Piru, u kovčegu što potop prežive. Ali, ja nisam naivan, gospođo, i kameni vam osmejak razumem. Ne bi se ni to dvoje spasli da vi tako ne htedoste. Jer, bez ljudi kako biste i vi živeli? Šta bi s vašim božanskim zabavama bilo? Tako, od ono dvoje, druga ljudska loza nasta, kojoj, evo, i ja pripadam. I baš takva loza koja vam je trebala. Bez imanja i znanja. Prepadnuta, zabunjena, neuka, nevična rasa koja ništa ne nasledi do mutnog sećanja na minulu sreću i žudnje da se nje opet domogne. Lako bednike takve naterati beše da žive po Pravilima, Regulama tu pehnidiv vaše Igre, koju vi Zlatnim dobom nazvaste, da im životi, dakle, budu tek slika međusobnih vam nadmetanja, kavgi, parnica i nesporazuma, slika vaše uzaludnosti i besmislenosti vaše. Da budemo samo ovaj ili onaj pokret vaše božanske Igre. Stadoste se mešati, ali sada sa uspehom, u naše živote. Krenuste opasivati naše žene i zavoditi naše muževe, te rađati čudovišta, ni Bogove ni ljude, a i Bogove i ljude, Heroje i Polubogove takozvane, koji počeše vaše težnje i vaše načine unositi u svet što za njih nije bio stvoren. Nastaše omraze, pomori, ratovi. Dođe beda, nepravda, nesreća. U tobožnjoj težnji da bude bolji i vama podoban, svet je sve gori postajao, dok ne posta kakav je danas. A svakoga ko vam igru prozre, ko se protiv vas pobuni, a naročito ko na putu beše da shvati u čemu je vaša moć nad nama, na strašne muke osudiste. I Sizifa, i Tantala i Velikog Prometeja. Znađaste da će s našim moćima vaša prestajati, što znamo više, manje ćemo vam verovati, što više umemo, manje ćemo vam se pokoravati, što više možemo - vi ćete manje moći. Eto, gospođo i kraljice, kako stoje stvari međ Bogovima i ljudima. Ali, vi to i sami znate. Ono što znali niste jeste da i među nama ima onih koji znaju. Ima Sizifa, Tantala, Prometeja. Nisu svi magarci kao Ahil i ludije kao Herakle, vaša jedina greška, što ste, gospođo, kako čuh, već pomal iskusili. Mogli ste nam pomoći na noge da stanemo, voditi nas dok ne vidimo gde smo i šta nam je činiti, učiti nas svetu u kome vašom krivicom bez velikog uzora ostasmo. Izabraste da nas sebi za igru uzmete. Zloupotrebili ste sudbinu svoju, i zato ćete nestati. Od Boga koji ne radi ništa, gori je samo Bog koji rđavo radi, kao vi što ste radili. Zato ćete nestati velim. Možda ćemo nestati i mi, ljudi, ako svoju sudbinu zloupotrebimo, ali do toga ima vremena. Najpre je moramo upoznati. Saznati ko smo, šta smo, zašto smo.

Noemis za trenutak presta govoriti. Bogovi su ćutali. Čovek je govorio, Bogovi ćutali. I to znači može.

Dela Borislava Pekića u 14 knjiga; Knjiga 5 - tom VII
1986, Borislav Pekić
© 2013 ovog izdanja, LAGUNA