Kada sam namerio napisati par redova na ovu temu, upitao sam nekoliko ljudi iz svog okruženja ko su osobe koje za njih predstavljaju moralne uzore. Njihova reakcija bila je više nego indikativna i interesantna. Niko nije naveo neko ime ,,iz prve“, a najčešće ni posle dužeg razmišljanja. A u etičkoj literaturi više izgovora nego odgovora, ako se neko uopšte šire i bavio time.

Ko su moralni uzori? Zašto je tako teško navesti konkretna imena? Da li se radi o davno iščezloj kategoriji? Trebaju li nam moralni uzori uopšte i mogu li istinski i postojati u vremenu trange-frange preživljavanja, lopovskog ,,morala“ i života gde se sve unižava i sve je na prodaju? 

Kad se postavi pitanje o tome ko su moralni uzori, koje vrednosti i postupci ih čine takvima, već na prvom koraku suočavamo se sa dubokim relativizmom naših predstava o moralu, dobru, čestitosti, sa relativizmom naših ,,opisa“ valjanih ljudi i dela. Ne postoji konsenzus o tome šta pod moralom treba podrazumevati, pa tako ni konsenzus o konkretnim ljudima i njihovom moralnom delovanju. Često ista osoba, dobro je poznato, za nekoga predstavlja primerno moralnu osobu, uzora ili heroja, a za nekog nemoralnu, izdajnika ili zločinca.

Ćutanje, nereagovanje, pasivnost, posmatranje? Ipak, i nereagovanje je svakako vrsta reagovanja jer doprinosi određenom ishodu, recimo, utiče da konkretan ishod bude događaj A, a ne događaj B... Da li će novinar XY priskočiti u pomoć čoveku koga je zahvatio plamen, ili će samo zabeležiti kamerom ceo događaj? Da li će lekar XYZ pružiti pomoć osobi koju je zadesio srčani udar na ulici ili će nastaviti svoju šetnju jer nije u ordinaciji? Novinarska etika i lekarska etika nalažu moralno ispravno ponašanje u svakoj situaciji, ipak, brojni su primeri koji potvrđuju suprotno. Kako će se običan, „svakodnevni pojedinac“ ponašati u sličnim situacijama, zavisi svakako od njegove/njene životne etike... Da li će odlučiti da samo posmatra? I zašto se ljudi sve češće odlučuju da samo mirno posmatraju dramatične životne situacije? Savremeni sociolozi i psiholozi nude objašnjenja mahom vezana za sveprisutno otuđenje i atomizovanost savremenog globalnog društva. Postoje i objašnjenja domaćih sociologa koja upućuju na apatiju i pasivnost kao rezultat razaranja društva na prostoru bivše SFRJ tokom 90-ih godina XX veka, tačnije, kao rezultat sociocida ili društvoubistva. Jedan od rezultata dugotrajućeg sociocidnog procesa koji se ogledao u masovnom osiromašenju, ratnim razaranjima i gubljenju poverenja u društvene institucije, jeste i moralocid, odnosno ubistvo morala na svim nivoima, od mikro-  do makro-socijalnog. Veliki broj sociologa i psihologa slaže se u oceni da su sociocid i moralocid indukovani odozgo – dakle, ako, na primer, političari nekažnjeno „kradu(ckaju)“, zašto to onda ne bi mogao da čini i običan „svakodnevni“ pojedinac u svom svakodnevnom životu? Zasigurno se i fenomen posmatranja, odnosno neučestvovanja može tumačiti u ključu moralocida.

Sve je počelo sasvim slučajno, i ni sam više ne znam kada sam se tačno zapitao o delotvornosti i posledicama mojih postupaka. Ako se to uopšte može nazvati postupcima. Najpre je ličilo na jednostavnu podudarnost, neplaniranu, nezlonamernu svakako, na puku koincidenciju događanja, tako čestu, kako u kolektivnoj istoriji jednog naroda ili čitavog sveta, tako u sitnim a paralelnim životima ljudskim. 

KADA SE KAŽE NEMORAL, NAJČEŠĆE SE MISLI NA NEPRIHVATLJIVO SEKSUALNO PONAŠANJE. IPAK, NA PITANJE ŠTA JE TO PRIHVATLJIVO, MALO KO ĆE DATI VALJANI ODGOVOR, NEOPTEREĆEN KULTUROLOŠKIM, VERSKIM, (MALO)GRAĐANSKIM I SLIČNIM PREDRASUDAMA

Igor Primorac je naučni savetnik u Centru za primenjenu filozofiju i etiku na Univerzitetu u Melburnu. U knjizi Etika i seks, koju je 1997. godine objavio ugledni izdavač Rutledž, a nedavno u okviru edicije "Primenjena etika" na srpskom jeziku Službeni glasnik, profesor Primorac govori o tome da li je seks namenjen rađanju dece, ili pripada (erotskoj) ljubavi, ili predstavlja osobeni "jezik tela" ili je, naprosto, izvor zadovoljstva. U zapadnoj kulturi, kao i drugde, te koncepcije jedna drugoj konkurišu. 

Ko je skloniji da laže, vara i krade – bogat ili siromašan pojedinac? Zvuči logično da neko ko je već bogat može sebi da dopusti da igra fer.

Ko je skloniji da razmišlja o potrebama siromašnih? Zvuči logično da je siromašna osoba zaokupljena sopstvenim teškim ekonomskim položajem. Nasuprot njoj, bogat čovek, rešen takvih briga, može sebi da dopusti da se pozabavi tuđim teškoćama.

Psiholozi, tj. rezultati njihovih istraživanja, kažu da je ovakva logika fundamentalno pogrešna. Kako se osoba penje socioekonomskom lestvicom, tako njena sposobnost da razume i saoseća s onima niže od nje – opada.