Teologija, humanizam i pobuna

Mi znamo da je bog stvorio svet i sve što je u njemu i da, prema tome, stvorena priroda i sve u njoj zavise samo od njegove volje; da je univerzum posledica i da nikakvog uzroka po sebi u njemu nema niti može biti. Imamo dan, imamo noć, znamo šta smemo da jedemo, kada smemo da radimo. Znamo da je bog bio zadovoljan i znamo da treba da budemo zahvalni jer nas je stvorio. Ništa preko toga čoveku nije ni potrebno da zna.

Stari zavet je praktična knjiga, zbornik pravila, zabrana i primera koji ilustruju kako se uspostavlja istorijski poredak stvari i kako istorija zatim guta u sebe i čitav metafizički poredak.

Nijedna filozofija nakon nastanka hrišćanstva nije bila imuna na hrišćansku doktrinu. Nijedna nije uspela da ispliva iz apsurda i nelogičnosti „Knjige postanja“, u kojoj brojanje počinje pre stvaranja jedinica vremena, jer će vreme, jedno od fundamentalnih pitanja filozofije, biti od početka hrišćanske misli određeno krajnje praktičnom svrhom. Ono će biti instrumentalizovano tako da pomogne istoriji i da sputa duh. Mi ćemo ostati zarobljeni u tom nepoimanju vremena, u nametnutom konceptu njegovog linearnog kretanja ka tački pojave Mesije, a zatim ka tački Strašnog suda. To kretanje je izvesno, određeno i, čak, najavljeno. Sve što je stvoreno, postojaće kratko i zatim će biti večno kažnjeno ili nagrađeno.

Ne možemo zato biti mnogo iznenađeni nihilizmom koji je zarazio duh modernog čoveka (u najvećoj meri evro-američkog, hrišćanskog čoveka) kada ni posle toliko vekova i intelektualnog i umnog razvoja nije uspeo definitivno da dokaže sebi da jeste pozvan da se pita, traga, da se buni i da što je za čovekov duh najbitnije – uspostavlja relacije.

Hrišćanstvo je čoveku oduzelo relacije, sa prirodom, kosmosom i sa idejom da saučestvuje u savršenom poretku fenomena u prirodi, da jeste deo onoga što su stari Grci smatrali harmonijom.

Ideja nihilizma bila je zato nezamisliva Grcima. Bogovi su besmrtni, što ih razlikuje od ljudi, ali ni oni nisu izdvojeni od prirode ni od sudbine kojoj se kao i čovek pokoravaju. Čak se ni Prometej, prvi pobunjenik, ne suprotstavlja svim bogovima, a naročito ne prirodi i svemu stvorenom. On se, pre svega, suprotstavlja Zevsovoj samovolji pokazujući šta jeste osnova svake pobune¹.

Renesansa je oživela klasični duh. Ona je otvorila anatemisana vrata relacija čoveka i kosmosa i probudila istraživački i stvaralački duh čovekov. Hrišćanska doktrini je, na kratko, ukinut primat nad svim ostalim mogućim interpretacijama sveta i stvarnosti. Klasična grčka filozofija, neoplatonizam, učenja sv. Avgustina, hrišćanski misticizam, hermetizam i okultna učenja, islamska doktrina i misticizam, naučna otkrića susreli su se u epohi renesanse nagoveštavajući šta zapravo podrazumeva ideja humanizma i pod kakvim okolnostima je ona jedino moguća. Čovekov duh izdigao se nad onim što je htelo da se nametne kao jedini mogući kalup misli.

Reakcija Crkve bila je zato žestoka jer je renesansa nagovestila pravac oslobođenja čoveka koji Crkva nikako nije smela da dopusti.

Panteizam koji se javlja kao ideja kod mnogih mislilaca prosvetiteljstva donekle će ponovo uspostaviti neke pokidane veze čoveka i stvarnosti, njega kao mikrokosmosa sa makrokosmosom. Ali panteizam nije bio alternativa, već je bio najracionalnije učenje koje je bilo moguće suprotstaviti hrišćanskoj dogmi.

Međutim, prosvetiteljstvo je utvrdilo čoveka u onome što do tada nije smeo glasno da kaže, a to je da je duhovni autoritet u istoriji hrišćanstva upečatljivo i nedopustivo svojevoljno predstavljen ljudskim autoritetom. Postalo je jasno da volju božiju ne sprovodi bog sam, bilo putem duha ili svojih izaslanika, već da nju sprovode ljudi.

Revolucija je time dobila svoj temelj.

Pobuna nije moguća u odnosu na apstraktni pojam, na predmet verovanja. Pobuna je moguća samo tamo gde možemo jasno da uočimo tuđu volju koju neko nad nama sprovodi. Dok god mi nagađamo ili nismo sigurni oko prirode te volje ili oko prirode onoga ko je nad nama sprovodi, mi se ne možemo istinski pobuniti. To je, verovatno, jedino što je Kami propustio da objasni u “Pobunjenom čoveku”.

Nihilizam se rodio jer čovek nije uspeo da vidi da u temelju religije nije volja boga, već volja drugog čoveka, drugih ljudi. Nihilizam ne zna ko mu je neprijatelj. On nema hrabrosti da banalizuje tako veliku ideju kao što je bog u prostu istorijsku i sociološku činjenicu: jedini poznati bog je onaj kojeg mi je neko nametnuo. Nihilizam se zato duri i ne prozire obmanu. On je lenj i nema hrabrosti da stvara: jer jedini mogući bog je onaj kojeg sam ja stvorio. Ne po modelu nečijeg boga ili bogova, koji neminovno vodi u teror i nasilje nad voljom drugih kao što je istorija pokazala, već po renesansnom modelu, gde bog čeka da ga čovek u slobodnom stvaralačkom činu otkrije.

Čoveku nije prirođena pobuna protiv boga kao apstraktne i apsolutne volje, niti protiv sudbine niti protiv prirode. Čovek je inteligentno biće. On zna da je pobuna smislena i moguća jedino protiv zastupnika te volje. Pobunjeni čovek možda ne zna ko je, ali je svestan i duboko oseća da niko drugi to ne zna. On ne pristaje na obmanu.

Ako mora da se pokori, može se pokoriti  samo sudbini, isto onako kako je to antički čovek činio. Antički svet nije idealan, ali nam je ostao nedostižni ideal.

Želimo li da se oslobodimo, moraćemo se vratiti. To, međutim, neće biti moguće dok duhovnost bude definisana kao do sada - kao teologija ili kao reakcija na teološka učenja. Teologija kakvu poznajemo, niti bilo šta što iz nje proizilazi, čak ni kao kritika, dok god je utemeljena na kategorijama mišljenja zadatim "svetim knjigama" religija, ne može biti osnova humanog sveta. Dok god pretpostavlja klasu pozvanih i "izabranih" koja će tumačiti i uspostavljati višu volju, teologija će biti kontradiktorna humanizmu.

(¹) Mit o Sizifu, Alber Kami

Tijana Damjanović
AkuzatiV, 08.10.2014.