Nacionalizam ni na nebu ni na zemlji

Prošla nedelja dokazala je da nacionalistička politika u Srbiji nije mrtva. Njen današnji oblik razlikuje se od onoga koji smo gledali prethodnih decenija po tome što su se njegovi zagovornici – izuzev u najusijanijim glavama – konačno odrekli ratoborne, ekspanzionističke komponente. Transformacija nacionalističke ideologije, naravno, nije posledica evolucije ideja na kojima se zasnivala – nametnuo ju je čeoni sudar s nemogućnošću da se ona dalje sprovodi. Naime, za razliku od zlatnog doba nacionalizma, u osvit devedesetih, Srbija je danas daleko izloženija uticaju Evropske unije i drugih globalnih igrača, a etnička struktura i politička dinamika postjugoslovenskog prostora dramatično su se promenile. Od glasnih zagovornika ratovanja po komšiluku ostao je još samo dementni bivši general kojeg naglavce izbacuju iz sudnice u Hagu. Međutim, izvoz vojnih kolona nije jedina manifestacija nacionalističke politike.

Detaljnije...

Kongres budala

Nemа budаle kojа znа dа je budаlа, jer dа znа ne bio budаlа. Nije lаko rаzumeti budаlu, pošto su budаle zа rаzumevаnje budаlа odredile isključivo budаle.

Dа bi ostvаrile svoj uticаj u društvu i imаle monopol nа glаvne društvene tokove, budаle su odlučile dа se orgаnizuju. Pokаzаlo se dа to nije lаko. Orgаnizаcijа osnivаčkog kongresа budаlа išlа je jаko teško jer je, zа početаk, nа isto mesto trebаlo dovesti nаjznаčаjnije ovdаšnje budаle, predstаvnike budаlа iz rаsejаnjа i dijаspore, kаo i nаše budаle koje su člаnovi аkаdemijа budаlаstih nаukа i umetnosti u svetskim metropolаmа.

Detaljnije...

Preljuba i kazna

Asircima i Vaviloncima bio je dovoljan dokaz ženskog neverstva već slušanje udvaranja drugog lica, pa su je kažnjavali tako što su joj sekli uši. Po rimskom (i mnogim običajima) pravu, preljubu u pravom smislu mogla je izvršiti samo žena. Kada muškarac i opšti sa drugom ženom, kriv je samo u slučaju odnosa sa tuđom ženom, čime je povredio pravo drugog muškarca, nanevši sramotu i njemu i čitavoj njegovoj porodici. Kod plemena Fidži, muž je kupovao i prodavao ženu po svojoj volji, a u slučaju njenog neverstva, mogao ju je pojesti u slast. Misirci su nevernim ženama odsecali noseve. Kod Inda su preljubnicu osuđivali da je psi živu rastrgnu na kakvom javnom trgu, a njen sukrivac je živ goreo na usijanoj gvozdenoj ploči. Jevreji su oboje kažnjavali smrtnom kaznom – kamenovanjem. Po Solonovim zakonima, svaki Atinjanin je imao pravo brakolomnicu prodati kao robinju. Kod Germana, ona je kažnjavana utapanjem ili ugušivanjem u močvarnom blatu.

Detaljnije...

Banalizovanje života kao duh vremena

Autorka: prof. dr DIVNA VUKSANOVIĆ, filozofkinja medija

Mediji masovnih komunikacija (štampa, radio, televizija), zajedno sa internetom i društvenim mrežama, trenutno vode veliku bitku s realnošću: s jedne strane, oni interpretiraju postojeću stvarnost, a s druge strane je kreiraju, kao svojevrsnu medijsku stvarnost. Konflikt između ove dve realnosti je ono shizoidno polje u kome je savremeni čovek zatečen. S ovim u vezi, može se postaviti pitanje kojoj stvarnosti čovek više „pripada” (ako se uzme u obzir činjenica da osim vremena provedenog u radu i u snu, prosečan građanin/ka Srbije provodi pred TV prijemnikom oko sedam sati dnevno, dok za internet još ne postoje relevantni podaci, ali je već uočen problem „zavisnosti” korisnika) i koja „istina”, odnosno stvarnost više na njega utiče?

Detaljnije...

RADIOHEAD - Kraljevi postmoderne glazbe

Zašto smatram britanski sastav Radiohead kraljevima postmoderne glazbe? Zašto uopće u isti koš trpam umjetnost i rock glazbu, i otkud mi uopće pravo rock nazivati postmodernom glazbom? (U kojoj mjeri, uopće, rock glazba može biti shvaćena kao lijepa umjetnost?) Odgovore na ta pitanja ostavljam za neki drugi put, ali za mene nema dvojbe – Radiohead su eklatantan primjer na koji način rock glazba može zauzeti umjetničku formu (čini mi se da je postmodernistički izraz za „umjetničko“ u rock i pop glazbi zapravo „alternativno“ pa se valjda odatle Radiohead smatraju alternativnim bandom).

Detaljnije...

Zlo "običnog" čoveka

(Hannah Arendt ft Leonard Cohen VS Adolf Eichmann ft Banalnost Zla)

Glasovita politička filozofkinja, Hana Arent, u svetu intelektualnih pregnuća na mnogovrsne načine je skrenula pažnju na sebe. Bila je poznata kao izuzetni poznavalac i ogolitelj korena totalitarizma, istraživač uticaja istine i laži u politici, potom odnosa autoriteta i slobode, kritičar nasilja, tumač revolucionarnih procesa. Pored neospornih naučno-istraživačkih odlika, uz njeno se ime često vezuje afera sa profesorom Martinom Hajdegerom (koji ju je „učio razmišljanju“), mada ne toliko zbog društveno „neprihvatljive“ – ili u društvu neshvatljive – veze profesor-studentkinja, koliko zbog Hajdegerove sklonosti nacizmu. Arent je bila Jevrejka, što je u očima prosečnog posmatrača ovu vezu činilo paradoksalnom, štaviše neprirodnom. I baš na polju pogubnog sukoba nacizam – jevrejstvo, sukoba što je doneo milione žrtava jednome narodu, koji je nestajao zbog religijsko-nacionalnog predznaka, Hana Arent je iznela svoju čuvenu tezu o „banalnosti zla“, čime je postavila visoki zadatak istraživačima moralno-etičkih principa. Da li nestanak nebrojenih ljudskih života ima za svoj uzrok takvu prizemnost i plitkost, nešto tako besmisleno kao što je banalnost zla?

Detaljnije...

FROMM: Sebičnost i/ili ljubav prema sebi

Moderno društvo prožeto je tabuom na sebičnost. Uče nas da je grešno biti sebičan, a moralno voleti druge. Ta je doktrina u flagrantom protivrečju s praksom modernog društva koje se drži stanovišta da je najsnažniji i najlegitimniji poriv u čoveku sebičnost i da pojedinac najviše doprinosi opštem dobru ako sledi taj imperativ. Međutim, i doktrina koja sebičnost proglašava za vrhunsko zlo, a ljubav za druge najvećom vrlinom još uvek je snažna. Sebičnost se ovde upotrebljava gotovo kao sinonim za ljubav prema samom sebi. Alternativa glasi: ili voleti druge druge, što je vrlina ili voleti sebi, što je greh (...)

Detaljnije...

Verona ili bijeg od politike do patetike

Čovjek na put polazi da bi našao nešto što mu nedostaje, makar i ne znao šta je to. Često je to izazvano sasvim neodređenim osjećanjem ključanja proizašlim iz čamotinje i ustajalosti dugotrajnog tavorenja u jednom mjestu. Kada dođe do toga rađa se želja, potmula, ali jaka, da se udahne neki drugi vjetar, da se pod nogama osjeti neka druga zemlja, da se upoznaju neki novi ljudi… I da se prijeđu granice svakog narednog horizonta. Tad više nije ni bitno gdje se ide, samo da se ide.

Prvi put kad sam prolazio pored Verone horizont je bio crven, sunce je bilo skoro sasvim zašlo, a nebo, koje se otvaralo, nisko i gotovo crno od oblaka koji su se valjali i povremeno bljeskali pokojom munjom.

Detaljnije...

Za ideale ginu budale?

(O idealu, rokenrolu i živim mrtvacima)

Dok mi prsti nervozno titraju oko tipkovnice, dvoumim se i propitkujem, zaslužuje li uopće taj čovjek da o njemu napišem jednu riječ, slovo, komentar, a kamoli čitav tekst?

Borisav Ðordević, poznatiji kao Bora Čorba, muzičar, pjesnik, rođen u Čačku 1952. godine, ovih je dana konačno i službeno uz gusle, rakiju i prasetinu dotaknuo dno. Doduše već dugo je on pri dnu, ali sada je uspio dotaknuti samo dno u selu simptomatičnog imena Ba. Postao je Bora i službeno četnički vojvoda, dok ofucan, ugojen ali ujedno i nekako ispijen, u maniri lutke od krvi i mesa, u svom ispranom crnom rokerskom "outfitu" stoji u stavu pozor i polaže zakletvu.

Detaljnije...

Horhe Luis Borhes: DEKART

Jedini sam čovek na zemlji, a možda nema ni zemlje ni čoveka.
Možda me obmanjuje nekakav bog.
Možda me je nekakav bog osudio na vreme, na tu veliku varku.
Sanjam Mesec i sanjam svoje oči koje gledaju Mesec.
Sanjao sam veče i jutro prvoga dana.
Sanjao sam Kartaginu i legije koje su je opustošile.
Sanjao sam Vergilija.
Sanjao sam brdo Golgotu i krstove Rima.
Sanjao sam geometriju.
Sanjao sam tačku, liniju, ravan i zapreminu.
Sanjao sam žuto, plavo i crveno.
Sanjao sam svoje bolešljivo detinjstvo.
Sanjao sam geografske karte i kraljevstva i onaj dvoboj u zoru.
Sanjao sam nezamislivi bol.
Sanjao sam svoj mač.
Sanjao sam Elizabetu Češku.
Sanjao sam jučerašnji dan.
Možda nisam ni imao juče, možda se nisam ni rodio.
Možda sam sanjao da sam sanjao.
Malo mi je hladno, malo me je strah.
Na Dunavu je noć.
Nastaviću da sanjam Dekarta i veru njegovih dedova.

Jorge Luis Borges, "Descartes"

Detaljnije...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top