Vuče, Vuče zbog tebe smo bube lijene!

Zanimljivo je misliti o pismu. Posebno o japanskom pismu koje izgledom i simbolikom ostavlja prostor za razmišljanje, za pogađanje i nagađanje značenja. Da li zaista kandži koji znači planina, izgleda kao planina (山)? Da li kandži koji znači rijeka, zaista asocira na tok rijeke (川)? I da li se svakim sledećim naučenim znakom uči i njegov nastanak? Zanimljivo je misliti i o našem, srpskom, ćiriličnom pismu. Ponosni na 30 znakova, posebno na zvučne i jedinstvene, ж, ш, њ, љ, ђ, ћ, ч koji su ga dodatno pojednostavili, da li smo se ikad zapitali koliko nam je misli i asocijacija pomenuto pojednostavljenje donijelo, a koliko odnijelo? Uporediću japanski i srpski baratajući, za početak, samo brojevima i logikom nekoga ko se susreo i sa jednim i sa drugim i ko je pokušao da nauči oba pisma. Zašto je ovo nauči ukošeno? Zato što srpsko pismo može da se nauči, ima konačan broj znakova koji je relativno mali. I drugo zato – zato što se japansko pismo uči i ne može da se nauči do kraja. U najmanju ruku, to je pogrešan pristup stranca pristiglog iz Vukovog bukvara, koji pokušava u određenom vremenskom roku da savlada pismo da bi mogao da čita i da, čitajući, nauči i  da govori

Read more...

Mladim devojkama „universitet” treba da je roditeljska kuća

NOVOSADSKA I BELOSVETSKA POSLA I ŠKANDALI (2)

Rajkovićev „Zemljak” (izlazio 1870–1871) od 10. 10. 1870. godine u tekstu pod naslovom „Misli o vaspitanju ženskinja”, skreće pažnju na to da, ako želimo da iz temelja popravimo vaspitanje, moramo krenuti sa ženskim „spolom”. Mlade devojke moraju opet postati čuvarice morala, mora im se nanovo omiliti kućevnost. Zbog toga vaspitajmo ih u porodici, a ne u institutima (stari  Džon Lok ovo bi pozdravio!). U ovim omraženim ustanovama prave se pomodarke; umesto toga, njihov „universitet” treba da je roditeljska kuća. U institutu ima samo drugarica, ali „beda je, što ovi drugarica ima i suviše; srce se rastroji i postane ladno”, a devojka se odmetne u sebično stvorenje. 

Read more...

SKICE: Zoran Predin

Njegov Maribor je ,,tak fejst nor". Tamo je rođen 1958. godine. Posle povrede u srednjoj školi nije se više mogao baviti košarkom pa je, kako je rekao u jednom intervjuu, ostao bez smisla života. Vrlo brzo ga je opet pronašao, kad je na moru opazio koliko uspeha imaju tipovi s gitarama. Od tada se počinje aktivnije baviti  muzikom, a danas je iza njega značajna karijera tekstopisca, pevača i muzičara. Okušao se i u sferi književnosti. Nedavno je izašla njegova knjiga ,,Druga žena u haremu”. Za sebe kaže da je ,,nekada bio najtalentiranija ljenčuga”, a da je danas ,,neumorni radnik". O tome svedoči i činjenica da je u poslednje dve decenije skoro svake godine izdavao album, često sa sasvim različitim muzičarima i u drugačijim žanrovima. Njegova najpoznatija grupa je svakako Lačni Franz, a posle nje osnivao je bendove zanimljivih naziva: Ambasadorji užitka, Orkester Adijo pamet, The Gypsy Swing Band, Cover Lover. Tokom karijere prošetao se kroz razne vrste muzike, rokenrol, swing ("gipsy swing"), etno, šansona... 

Read more...

Kafkinim očima promatrati svijet

Kafkinim očima promatrati svijet, to je nešto čemu sam oduvijek težio ili bio prirodom natjeran. A onda se dogodilo da sam nenadano dobio poziv u Češku, u Prag, njegov grad i naravno da me je odmah počela kopkati zamisao: pokušati promatrati ga njegovim očima. Nisam mogao poželjeti više! Sa sobom na put ponio sam debelu žutu knjižurinu koju obično držim na polici kao branu za ostale knjige, kako ne bi popadale: Kafkine Dnevnike. Sa svakom pročitanom riječi u kupeu vlaka koji se trucka najprije slovenskim, a potom austrijskim brdima kao da ulijevam i malo Kafke u sebe.

Read more...

Uplati mi 500 dinara na ovaj broj

Jesam li izneverio bližnjeg ili sam pak ispoljio zavidnu svest da je svet pun prevaranata te zadao udarac bežičnom kamčenju novca koje je tek u povoju

Dobijem sinoć SMS od nepoznatog pošiljaoca, možda i od poznatog, ali čije ime nemam u imeniku mog centralnog mobilnog (dobio sam još dva službena koje još nikako da pustim u svečani opticaj): Uplati mi dopunu od 500 dinara na ovaj broj, pa ću ti ja dati pare, nemam ovde gde da dopunim, a hitno mi treba...

Ako ste raznosač reklamnog materijala, lopov, obijač, ako hoćete da se ugrejete u nekoj pristojnijoj zgradi, koja naravno ima interfon, pritisnite sedam-osam dugmića, odazvaće vam se troje ili četvoro stanara, iznenadićete se koliko je ukućana očekivano u svako doba dana, recite "ja sam" i neko će vam već otvoriti, tako i ovo stvorenje koje od mene ište 500 dinara...

Read more...

BILLIE HOLIDAY: Život (ne)potrošenih poljubaca

Bluz je poezija i uteha tužnih ljudi. Poeziju stvaraju izgubljene ljubavi, nedostajanja, zvuci gramofonskih ploča u praznim sobama, papir potrošen na pisma koja nikada nisu poslata. Bluz je slika „Ranjenog anđela“ Huga Simberga, osećanje bola, poslednje nade, ljubavi, smrti, večnosti i jedne „Dame koja peva bluz“.

Bluz je Billie Holiday. Tuga. Nasilni muškarci u njenom životu. Propali brakovi. Narkotici i alkohol. Njena bolnička soba. Nepregledni hodnici i stubišta sa zidovima okrečenim u zeleno i miris hlora u vazduhu. Prazan krevet posle njene smrti i otvoren prozor. Pocepana istorija bolesti. 

Read more...

Turbo folk - (polu)svijet oko nas

Ne volim turbo-folk, ali ne volim ni kolače od sira, što ne znači da ti kolači nisu nekome ukusni. Istina je, doduše, da se kolači od sira ne vozaju uokolo u Range Roverima, da nisu kičasti, nekulturni, istina je da kolači od sira ne promoviraju niske strasti, plastiku, tupoću, konzumerizam, alkoholizam, voajerizam, kurvaluk, lobotomiju... Zbog svega toga, više cijenim kolače od sira i ljude koji vole kolače od sira, od ljudi koji vole turbo-folk. Poprilično jednostavna formula.

Read more...

Da­vid Al­ba­ha­ri: Snovi

Tanana je linija koja razdvaja svet jave od sveta sna. Većina ljudi je i ne primećuje, nego se prepušta svojim unutrašnjim časovnicima: kada otvore oči, budni su; kada ih zatvore, vreme je za snove. Kažu da svi, kad zaspimo, stalno sanjamo, samo što neki pamte snove, dok ih drugi zaborave još pre nego što razmaknu trepavice. Kažu, takođe, da nam Bog, ukoliko poželi da se obrati nekom od nas, govori dok sanjamo, jer da se pojavi na javi, sagoreli bismo od njegovog sjaja i lepote. 

Read more...

Od "nebeskog naroda" do propadanja u šahtove

Otvoreni šahtovi zjape po gradovima Srbije. Poklopci su ukradeni kako bi bili prodani na užasnoj berzi na kojoj se ne pita puno za poreklo ,,robe“. Nekad su rupe na sredini puta, nekad na njegovim krajevima, često i na delu trotoara. Po pravilu, jedva primetne dok im se sasvim ne priđe. Opasnost, posebno noću, i neretko se čuju vesti o povredama ljudi, havarijama automobila... Ta pojava, koju bi neko smatrao problemom komunalne prirode, zapravo je velika metafora stanja ovog društva i pokazatelj dna na kom se nalazimo. Krađa šaht poklopaca je primer rastegljivosti pojma ,,lopovskog morala“ (ukrade se bez obaziranja na mogućnost da ,,minuli rad“ može nekog koštati teških telesnih povreda), ali ne samo to, već i nova faza lopovluka. Baš ta ,,novost“ je ono indikativno. Većina šaht poklopaca postavljana je pre 30 ili 40 godina (to se vidi po otisnutim imenima gradova u kojima su proizvedeni, a koji su u sada bivšim jugoslovenskim republikama) i nije bila posebno zaštićena, jer očigledno niko nije mogao pretpostaviti da je to potrebno i da će ,,potonja vremena“ doći. Pre šaht faze počišćene su spomen-ploče, biste znamenitih ljudi i heroja, koje je neko ,,herojski“ pod okriljem noći odnosio, spontano prekrajajući mapu kulture i istorije efikasnije nego njeni ravnogorski ,,popravljači“.

Read more...

Dnevnik o Crnjanskom

Opet sam se zaljubio u Crnjanskog. Od njega sam tugu nasledio. Jezik jablanova naučio. On mi je kiše u dane ulio. Cele noći oka sklopio nisam. Ne znam da li sam pokraden, ili sam, tek tako, prosuo sve što sam imao. Ne sećam se gde sam sve bio. Iz poslednje kafane su me izbacili. Odbio sam da izađem, zahtevajući da me zamole. Nisu me zamolili. Onda sam gazio po barama, desnom rukom pridržavajući levu, koja je bila malo natekla. Taksista mi je drsko naredio da bacim cigaretu. Rekao sam mu da stane i, zalupivši jako vrata, nastavio peške. Mislim da mi je nešto opsovao. Sreo sam neke devojčice. Nešto su pevale i prošle kraj mene. Žena od oko pedeset godina kopala je po kontejneru. Pred ulazom u zgradu, dva čoveka su u tišini ispijala pivo. Ništa se nije čulo. Samo povremeno šuštanje mokrog lišća pod mojim nogama. A proleće je.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top