Sećanje koga se ne sećamo

Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, u stvari, da pođemo još dalje. Ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja ovaj dosadašnji život?

Kad mi već nije znan sav jedan deo uspomena koje su sa mnom, kad su one već nevidljive za mene, kad nemam moć da ih dozovem, ko mi kaže da u toj, meni nepoznatoj, masi nema i takvih koje potiču iz vremena daleko pre moga ljudskog života?

Read more...

Humor školskog siledžije

Stara kineska poslovica kaže, parafraziram: „Kakva je muzika u državi – takva je i država“. Dodao bih da su satira i humor još bolji pokazatelji od same muzike. Druga decenija 21. veka je doba pop - muzike, prolaznih hitova i površnih zadovoljstava. Manje - više isto tralalala ćete čuti bilo gde. Uz „lokalni začin“: Iglesijas za hispano – područje, Tarkan i naslednici za Malu Aziju, Karleuša za Balkan, Lady Gaga za SAD  i ostatak sveta. Ali, humor nije isti. Negde ga, navodno, uopšte nema (Nemačka, Skandinavija, Japan) drugde se izvozi od Monthy Pythona naovamo (Velika Britanija) ili koristi u satiričko – političko - marketinškoj kombinaciji (SAD – s posebnim osvrtom na show-ove Stephena Colberta i Jona Stewarta) ili, ogrezao u najljućoj satiri i sarkazmu, provali iz knjige (videti pod Sorokin) koja se javno spaljuje u putinovskoj Rusiji. Smejati se u današnjoj Rusiji je grešno, subverzivno zadovoljstvo. A kako stvari stoje s bratskom Srbijom? Slično, bogami.

Read more...

Senzacionalizam i medicina

U kompleksno polje komunikacije u medicini spada i komunikacijski nivo čije razmatranje ne smemo zaobići, posebno zbog činjenice značajnog uticaja masovnih medija na formiranje stavova pojedinaca i kreiranje javnog mnenja uopšte u savremenom svetu. Ovaj komunikacijski nivo obuhvata specifične odnose lekara/lekarske profesije, javnosti i medija i etičke dileme koje se mogu javiti u ovim odnosima. 

Read more...

Jugoslovenski strip heroji (II)

MISTER NO

Priča o Mister Nou službeno počinje u lipnju 1975. godine kada je u izdanju izdavačke kuće Sergio Bonelli editore (koja se tada zvala Editoriale Cepim) izašla prva epizoda sa avanturama našeg junaka nazvana jednostavno "Mister No". Kreirao ga je Sergio Bonelli koristeći pseudonim Guido Nolitta (iza kojeg je već stajalo nekoliko uspješnih serijala, Zagor prije svih), ali Mister No je imao malo dodirnih točaka sa ostalim Bonellijevim junacima: nije bio western, toliko omiljen čitateljima Texa, nije računao na zabavan i razuzdan mix načinjen od tisuću literarnih, filmskih i strip predložaka/polaznih točaka/varijacija na temu koji je krasio popularnog Zagora i definitvno se odricao vedrih i veselih postulata avanture na kojima je počivao uspjeh adolescentnih serija poput Kit Tellera ili Komandanta Marka. Tako na 8. stranici prvog broja na scenu stupa dinamičan i raspjevan mladić, koga život očito nije mazio (što je vidljivo po prerano posijedijelim zaliscima, borama smežuranom čelu i brazgotinama koje nosi po cijelom tijelu, uspomenama iz rata) i ulazi ravno među likove koji su ostavili dubok trag u priči o talijanskom stripu. On se zove Jerry Drake ali za sve nas on je jednostavno Mister No, nadimak koji je zaradio 1941. sudjelujući u američkom dobrovoljačkom odredu "Letećih tigrova" koji su se borili na kineskoj strani protiv japanskog agresora (koji su između ostalog i zaslužni za to ime koje mu je dao okrutni pukovnik Saiko), nadimak kao stvoren za njega, koji će ga pratiti dok je živ! Mister No je uporno govorio NO (NE) japanskom pukovniku koji ga je ispitivao i mučio, NE krutoj vojničkoj hijerarhiji i užasima rata, NE licemjerju i lažnim vrijednostima suvremenog svijeta, NE tlačenju slabih od strane jakih!

Read more...

Pružimo krvavu ruku pomirenja

Trideseti avgust tekuće godine, za bosansko-hercegovačke slike i prilike, ostaće zabilježen po dva, sama po sebi, potpuno paradoksalna događaja. Prvi od njih jeste da se isti datum obilježava kao međunarodni Dan nestalih osoba. Prema podacima Međunarodne komisije za nestale osobe u BiH se još traga za oko 9.000 osoba, za čiju se sudbinu još konkretno ništa ne zna. Osim da definitivno nisu među živim. 

Read more...

Ne znam, dakle postojim

Kolumna ,,HLEBA I CIGARA"

Jede i puši: Duško Domanović

Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. Ne znam da živim u gradu u kom vazda gladne drvoseče seku moje drveće, ubeđujući me da beton lepše miriše; u gradu u kom iz istog tog betona rastu deca koja u desetoj jedu lepak, u petnaestoj trodone, u osamnaestoj urlaju na fudbalskim tribinama, a u tridesetoj siluju rođene majke, ubijaju za sto dinara, stoluju u javnim preduzećima, umiru sa iglom u ruci ili skaču sa petnaestog sprata, nadajući se da će mrak koji će ih dočekati biti manje crn. Ne znam da se bogu mole oni koji su onomad boga na krst razapeli. Ne znam da crkva u ime istog tog boga ruši kafane i od gladnih usta otima zemlju na kojoj ne ume ni detelinu da poseje. Ne znam da popovi dečacima skidaju nevinost u blindiranim automobilima i hotelima sa pet zvezdica. Ne znam da medije drži ista ona fukara koja je ne tako davno uvozila Rumunke i Poljakinje, pozivala na klanja, bacala mi bombe na glavu, prelepljivala predizborne plakate preko smrtovnica. Ne znam da isti ti mediji naplaćuju debeo reket od znojavih politikanata, kako bi, zauzvrat, znoj znojavih mirisao na lavandu, umesto na govna. Ne znam da sindikalci, članovi nevladinih organizacija, nezavisni novinari, promašeni pesnici, politički analitičari, feministkinje, pobožni gajdaši, anarhisti, antiglobalisti, teisti, ateisti, Srbi, Nesrbi, Kurta i Murta, u četiri stotine besplatnih kvadrata češu svoja međunožja i štancuju saopštenja o globalnom zagrevanju i lokalnoj politici za oprane pare u svotama za koje bi normalnom čoveku u nenormalnoj zemlji davnih dana otkinuli glavu i bacili je u kontejner. Ne znam da Kurta i Murta odavno jašu naporedo, tek povremeno menjajući kljusad, da budala pomisli da je bar jednom od njih dogorelo. Ne znam da za burek, kiriju i duvan petnaest godina radim na crno, paralelno u deset firmi koje se bore za prava radnika. Ne znam da ću dugove bogu, narodu i neprijateljima ovim tempom otplatiti otprilike do 2080-te, kada ću, prema slobodnoj računici, i u penziju otići. Ne znam da u mom komšiluku živi penzioner koji mi svakog jutra traži cigaretu i pedeset dinara. Ne znam da moji najbolji prijatelji jedu bajat ’lebac na dvanaest mesečnih rata i sanjaju more. Ne znam da se moji roditelji, nakon četrdeset godina prosipanja sopstvene džigerice po prašini, raduju kad uspeju da otplate ratu za drva. Ne znam da plaču svake večeri posle odgledane serije, kad shvate da su od mesa svog, od jetre svoje, od krvi svoje napravili kućerinu koja će posle njih ostati prazna, jer im je sin otišao u pizdu materinu, da iščeprka komad smisla, komad života, a postao neprimećen pesnik, lažov, propalica, alkoholičar, isfrustrirana deponija potrošenih živaca koja se godinama ne smeje i zna da je to što bi neki smehom nazvali tek histerija bespomoćnog stvora koji nema snage da ubije, ni sebe, a ni druge. Ne znam da književni časopisi objavljuju one sa književnim poreklom i neknjiževnim strinama i kumovima. Ne znam da nijedan od četrdeset izdavača kojima sam poslao rukopis svoje knjige isti neće nikada pročitati. Ne znam da će najprestižnije književne nagrade dobiti govna koja dižu dva prsta prilikom svakog naručenog glasanja, koja ne umeju da sroče ni sopstvenu biografiju, koja nijedan pošten pekar ne bi zaposlio. Ne znam da i levi i desni struju za električne pendreke i električne stolice proizvode iz iste reke, samo na suprotnim obalama, i da zdušno i zajednički u nju seru, bacaju plastične kese, zarđale „smederevce“ i mrtve pacove, da potruju one koji bi nizvodno tek da speru malter sa sebe, nakon dvanaest sati rmbačenja na gradilištima zgrada u kojima će se levodesni onlajn boriti za stari izgled fejsbuka, za napuštene gorile, za moje neotuđivo pravo da mislim isto kao i oni. Ne znam da novinski urednik, koji mi je prvobitno predložio da u tastaturu izvrištim barem nevidljivi delić svega onoga što i samu mogućnost proklamovane nepatvorene ljudskosti na svim nivoima retardirane hijerarhije sveta, od Leskovca do Etiopije, u samom startu čini nemogućom, ovo nikada neće objaviti, jer on ne zna da ja ne znam da će govnjive strukture radije poseći čitavo stablo no granu na kojoj sede i da će, uprkos svim zakonima fizike, stablo pasti, a grana ostati doveka da lebdi, makar na metar iznad dometa mojih, a bo’me i njegovih ruku. Ne znam da od svega onoga što ne znam mogu svakoga dana po jedan „Rat i mir“ ispovraćati. Ne znam... 

Ne znam. Jer, to je jedini način da živim, to je jedini način da postojim. 

 

Read more...

Preokreći se, sine

Preokreći se, sine. Slabom sam te opremom na pogrešan put uputio. Pravda, jednakost, sloboda – krupne riječi zveckaju kao praporci na ludinoj kapi. Preokreći se, postani jedan od njih. Pristupi im. Upiši se. Učlani se. Partije su ovdje jedina perspektivna preduzeća. Priđi im ponizno, poljubi ruku s pečatnjakom, sagni se da te pomiluju. Primi njihov jezik, palacaj u klupku.

Preokreći se, sine. Moli se na glas i smiči u tišini. Gazi slabe kao da plešeš tvist. Govori kao janje, čini kao vuk. Imaj tvrdo srce za meke duše. Kuni se u domovinu s dlanom na šlajpeku. Napuni usta demokratijom kao duhanom za žvakanje, stani pred narod kao pred pljuvaonicu. Nosi odijelo kao dres, kravatu kao zastavu, okiti rever značkom kao karanfilom. Budi jedan od njih. Otvori račun u njihovoj banci sperme.

Read more...

Rita Hejvort - Đilda uvek pleše sama

Glamurozna i fatalna Đilda na filmskom platnu. Jednostavna i stidljiva van njega. Režiseri koji su sa njom sarađivali, opisivali su je kao mirnu ženu sa “kožom boje kajsije” koja je svoju stidljivost skidala sa sebe samo kada je plesala. Tada je iz njenog tela progovarala strast obučena u crvenu boju španskog flamenka koju je nasledila od svojih predaka. Fred Aster, jedan od najboljih plesača na filmskom platnu bio je očaran Ritom izjavivši da je ona bila najbolji plesni partner kog je imao. 

Read more...

NELE KARAJLIĆ - Od sarajevskog mita do beogradske budale

Naslov teksta sam uzeo iz odlične kolumne Andreja Nikoladisa objavljene na stranicama Slobodne Bosne još tamo 2004. godine pod nazivom "Nele Karajlić: Baš četnik", u kojoj autor poprilično jasno i decidirano svrstava Nenada Jankovića u red ljudskih ruina proizašlih iz rata na prostoru bivše SFRJ. Ipak, ovaj tekst neće imati intenciju baviti se isključivo likom i djelom Nenada aka Neleta ili samim ratnim raspadom "sarajevske pop-rock škole, za što je potrebna dublja analiza" kako mi sugerira koautor teksta Sarajlija Irfan Karagić, bez pretjerane ambicije za ulogom suca ili porotnika imam potrebu napisati nekoliko rečenica o bendu koji je uvelike utjecao na mnoge generacije ovih prostora, pa tako i na moju malenkost.

Read more...

SERIJSKI HOLLYWOOD ili zašto nam stalno pričaju iste priče?

U posljednje vrijeme sve manje odlazim u kino, postao sam izbrljiv, samo gunđam kako ništa nije dobro i nakalemio sam vjerojatno i određene predrasude - što je možda i neizbježno kad jedno razočaranje prati drugo, drugo treće, treće četvrto... Novi mi flimovi previše nalikuju jedni drugima, tehnika kopiranja bode mozak, koji je ionako osjetljiv na razne podražaje iz suvremenoga svijeta. Neki od tih podražaja su sveprisutna ozbiljnost (čak i kada je riječ o kupnji mobitela, modi (!?), traču - loncu, krevetu i novčaniku), sveprisutna paranoja (krađe, mafija, terorizam, pedofilija, islam - hm, netko kaže da sam to već spomenuo?), sveprisutni konzumerizam koji govori da kupnjom postaješ mlada, interesantan, da kupnja vraća život u tebe; sveprisutna opijenost tehnologijom i kronični nedostatak probijanja granica očekivanog. Društvo se pretvara u apsolutnu traku na kojoj se proizvodi sve potrebno. Rezulat rada na traci je uvijek jednak, bilo da je riječ o hamburgeru, automobilu ili filmu. Neki od hollywoodskih filmova kao da su produkt proizvodne trake. Hm, kao? Ili...

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top