Ne znam, dakle postojim

Kolumna ,,HLEBA I CIGARA"

Jede i puši: Duško Domanović

Ne znam da ću uskoro napuniti trideset četiri godine, iako još od dvadesete IMAM bore da to i dokažem, mada bi daleko validniji dokaz bila kuća, ker i klempavo dete. Ne znam da živim u državi koja ne zna da ja postojim, iako me se, nekakvim čudom, sasvim uredno seti kad treba da mi otme danak, u krvi il’ parama, svejedno. Ne znam da živim u gradu u kom vazda gladne drvoseče seku moje drveće, ubeđujući me da beton lepše miriše; u gradu u kom iz istog tog betona rastu deca koja u desetoj jedu lepak, u petnaestoj trodone, u osamnaestoj urlaju na fudbalskim tribinama, a u tridesetoj siluju rođene majke, ubijaju za sto dinara, stoluju u javnim preduzećima, umiru sa iglom u ruci ili skaču sa petnaestog sprata, nadajući se da će mrak koji će ih dočekati biti manje crn. Ne znam da se bogu mole oni koji su onomad boga na krst razapeli. Ne znam da crkva u ime istog tog boga ruši kafane i od gladnih usta otima zemlju na kojoj ne ume ni detelinu da poseje. Ne znam da popovi dečacima skidaju nevinost u blindiranim automobilima i hotelima sa pet zvezdica. Ne znam da medije drži ista ona fukara koja je ne tako davno uvozila Rumunke i Poljakinje, pozivala na klanja, bacala mi bombe na glavu, prelepljivala predizborne plakate preko smrtovnica. Ne znam da isti ti mediji naplaćuju debeo reket od znojavih politikanata, kako bi, zauzvrat, znoj znojavih mirisao na lavandu, umesto na govna. Ne znam da sindikalci, članovi nevladinih organizacija, nezavisni novinari, promašeni pesnici, politički analitičari, feministkinje, pobožni gajdaši, anarhisti, antiglobalisti, teisti, ateisti, Srbi, Nesrbi, Kurta i Murta, u četiri stotine besplatnih kvadrata češu svoja međunožja i štancuju saopštenja o globalnom zagrevanju i lokalnoj politici za oprane pare u svotama za koje bi normalnom čoveku u nenormalnoj zemlji davnih dana otkinuli glavu i bacili je u kontejner. Ne znam da Kurta i Murta odavno jašu naporedo, tek povremeno menjajući kljusad, da budala pomisli da je bar jednom od njih dogorelo. Ne znam da za burek, kiriju i duvan petnaest godina radim na crno, paralelno u deset firmi koje se bore za prava radnika. Ne znam da ću dugove bogu, narodu i neprijateljima ovim tempom otplatiti otprilike do 2080-te, kada ću, prema slobodnoj računici, i u penziju otići. Ne znam da u mom komšiluku živi penzioner koji mi svakog jutra traži cigaretu i pedeset dinara. Ne znam da moji najbolji prijatelji jedu bajat ’lebac na dvanaest mesečnih rata i sanjaju more. Ne znam da se moji roditelji, nakon četrdeset godina prosipanja sopstvene džigerice po prašini, raduju kad uspeju da otplate ratu za drva. Ne znam da plaču svake večeri posle odgledane serije, kad shvate da su od mesa svog, od jetre svoje, od krvi svoje napravili kućerinu koja će posle njih ostati prazna, jer im je sin otišao u pizdu materinu, da iščeprka komad smisla, komad života, a postao neprimećen pesnik, lažov, propalica, alkoholičar, isfrustrirana deponija potrošenih živaca koja se godinama ne smeje i zna da je to što bi neki smehom nazvali tek histerija bespomoćnog stvora koji nema snage da ubije, ni sebe, a ni druge. Ne znam da književni časopisi objavljuju one sa književnim poreklom i neknjiževnim strinama i kumovima. Ne znam da nijedan od četrdeset izdavača kojima sam poslao rukopis svoje knjige isti neće nikada pročitati. Ne znam da će najprestižnije književne nagrade dobiti govna koja dižu dva prsta prilikom svakog naručenog glasanja, koja ne umeju da sroče ni sopstvenu biografiju, koja nijedan pošten pekar ne bi zaposlio. Ne znam da i levi i desni struju za električne pendreke i električne stolice proizvode iz iste reke, samo na suprotnim obalama, i da zdušno i zajednički u nju seru, bacaju plastične kese, zarđale „smederevce“ i mrtve pacove, da potruju one koji bi nizvodno tek da speru malter sa sebe, nakon dvanaest sati rmbačenja na gradilištima zgrada u kojima će se levodesni onlajn boriti za stari izgled fejsbuka, za napuštene gorile, za moje neotuđivo pravo da mislim isto kao i oni. Ne znam da novinski urednik, koji mi je prvobitno predložio da u tastaturu izvrištim barem nevidljivi delić svega onoga što i samu mogućnost proklamovane nepatvorene ljudskosti na svim nivoima retardirane hijerarhije sveta, od Leskovca do Etiopije, u samom startu čini nemogućom, ovo nikada neće objaviti, jer on ne zna da ja ne znam da će govnjive strukture radije poseći čitavo stablo no granu na kojoj sede i da će, uprkos svim zakonima fizike, stablo pasti, a grana ostati doveka da lebdi, makar na metar iznad dometa mojih, a bo’me i njegovih ruku. Ne znam da od svega onoga što ne znam mogu svakoga dana po jedan „Rat i mir“ ispovraćati. Ne znam... 

Ne znam. Jer, to je jedini način da živim, to je jedini način da postojim. 

 

Read more...

Preokreći se, sine

Preokreći se, sine. Slabom sam te opremom na pogrešan put uputio. Pravda, jednakost, sloboda – krupne riječi zveckaju kao praporci na ludinoj kapi. Preokreći se, postani jedan od njih. Pristupi im. Upiši se. Učlani se. Partije su ovdje jedina perspektivna preduzeća. Priđi im ponizno, poljubi ruku s pečatnjakom, sagni se da te pomiluju. Primi njihov jezik, palacaj u klupku.

Preokreći se, sine. Moli se na glas i smiči u tišini. Gazi slabe kao da plešeš tvist. Govori kao janje, čini kao vuk. Imaj tvrdo srce za meke duše. Kuni se u domovinu s dlanom na šlajpeku. Napuni usta demokratijom kao duhanom za žvakanje, stani pred narod kao pred pljuvaonicu. Nosi odijelo kao dres, kravatu kao zastavu, okiti rever značkom kao karanfilom. Budi jedan od njih. Otvori račun u njihovoj banci sperme.

Read more...

Rita Hejvort - Đilda uvek pleše sama

Glamurozna i fatalna Đilda na filmskom platnu. Jednostavna i stidljiva van njega. Režiseri koji su sa njom sarađivali, opisivali su je kao mirnu ženu sa “kožom boje kajsije” koja je svoju stidljivost skidala sa sebe samo kada je plesala. Tada je iz njenog tela progovarala strast obučena u crvenu boju španskog flamenka koju je nasledila od svojih predaka. Fred Aster, jedan od najboljih plesača na filmskom platnu bio je očaran Ritom izjavivši da je ona bila najbolji plesni partner kog je imao. 

Read more...

NELE KARAJLIĆ - Od sarajevskog mita do beogradske budale

Naslov teksta sam uzeo iz odlične kolumne Andreja Nikoladisa objavljene na stranicama Slobodne Bosne još tamo 2004. godine pod nazivom "Nele Karajlić: Baš četnik", u kojoj autor poprilično jasno i decidirano svrstava Nenada Jankovića u red ljudskih ruina proizašlih iz rata na prostoru bivše SFRJ. Ipak, ovaj tekst neće imati intenciju baviti se isključivo likom i djelom Nenada aka Neleta ili samim ratnim raspadom "sarajevske pop-rock škole, za što je potrebna dublja analiza" kako mi sugerira koautor teksta Sarajlija Irfan Karagić, bez pretjerane ambicije za ulogom suca ili porotnika imam potrebu napisati nekoliko rečenica o bendu koji je uvelike utjecao na mnoge generacije ovih prostora, pa tako i na moju malenkost.

Read more...

SERIJSKI HOLLYWOOD ili zašto nam stalno pričaju iste priče?

U posljednje vrijeme sve manje odlazim u kino, postao sam izbrljiv, samo gunđam kako ništa nije dobro i nakalemio sam vjerojatno i određene predrasude - što je možda i neizbježno kad jedno razočaranje prati drugo, drugo treće, treće četvrto... Novi mi flimovi previše nalikuju jedni drugima, tehnika kopiranja bode mozak, koji je ionako osjetljiv na razne podražaje iz suvremenoga svijeta. Neki od tih podražaja su sveprisutna ozbiljnost (čak i kada je riječ o kupnji mobitela, modi (!?), traču - loncu, krevetu i novčaniku), sveprisutna paranoja (krađe, mafija, terorizam, pedofilija, islam - hm, netko kaže da sam to već spomenuo?), sveprisutni konzumerizam koji govori da kupnjom postaješ mlada, interesantan, da kupnja vraća život u tebe; sveprisutna opijenost tehnologijom i kronični nedostatak probijanja granica očekivanog. Društvo se pretvara u apsolutnu traku na kojoj se proizvodi sve potrebno. Rezulat rada na traci je uvijek jednak, bilo da je riječ o hamburgeru, automobilu ili filmu. Neki od hollywoodskih filmova kao da su produkt proizvodne trake. Hm, kao? Ili...

Read more...

SVETI MOTORI

Što je to što pokreće život?

Što životu daje »životnu snagu«?

Ne biste vjerovali... to su »sveti motori«.

Holy Motors (2012.) jedan su od najtrijumfalnijih filmova prošlogodišnjeg kanskog festivala, a svoju su reputaciju sustavno širili i u tzv. »art-krugovima«, tako da su u nešto više od godine nakon nastanka stekli auru »kultnog« filma. 

Zašto je tomu tako?

Već ime autora ovoga filma namah je privuklo pozornost »kino-fanova«.

Read more...

Da li je moguće društvo dokolice?

Zamislite svet u kojem ljudi rade 15 sati nedeljeno, a plaćeni su koliko i danas – možda i više – zahvaljujući pravednijoj raspodeli plodova njihovog rada. U tom svetu, vreme provedeno u dokolici nadmašivalo bi vreme provedeno u radu, a jedan od glavnih problema bio bi odgovoriti na pitanje: Kako i čime kvalitetno ispuniti toliko slobodnog vremena?

Zapravo, ne morate da zamišljate. Čuveni Džon Mejnard Kejnz (John Maynard Keynes) ne samo što je to učinio, već je svoju viziju i detaljno obrazložio, u eseju koji je, 1930. godine, objavio pod naslovom “Economic Possibilities for our Grandchildren“.

Read more...

Etienne de La Boétie: IZ "RASPRAVE O DOBROVOLJNOM ROPSTVU"

Etjen de la Boesi (1530-1563) je 1548. godine, sa svojih 18 godina, napisao delo "Rasprava o dobrovoljnom ropstvu" (Le Discours de la servitude volontaire), "u slavu slobode a protiv tiranije", sa večito aktuelnim pitanjem zašto se potlačena većina ne pobuni.

Hteo bih, ovom prilikom, da shvatim kako to da toliko ljudi, toliko sela i gradova, toliko nacija podnosi katkad jednog jedinog tiranina koji ima samo onu moć koju mu oni daju; koji ima snage da im naudi jedino ako su oni voljni da to podnose; koji može da im učini neko zlo samo ako oni pristanu da ga trpe a ne da mu protivreče. To je jamačno velika a ipak tako obična stvar, pa se valja pre žalostiti nego iznenađivati time što milioni ljudi bedno služe, pognutih glava pod bestidnim jarmom, ne zato što ih na to primorava neka jača sila, već zato što su izgleda opčinjeni i očarani samim imenom Jednog…

Read more...

JUGOSLOVENSKI STRIP HEROJI (I)

ZAGOR

Te 1960. godine susreću se Sergio Bonelli, mladi scenarist i sin Gianluigi Bonellija i Gallieno Ferri, mladi i perspektivni crtač. Vrlo brzo među njima nastaje veliko prijateljstvo koje zatim prelazi i u poslovnu suradnju iz koje se 1961. godine rađa lik interesantnog naziva Zagor ( u stvari radi se o skraćenici od Za-gor Te-nay, što na dijalektu Anglokina znači "Duh sa sjekirom").

Read more...

Neko nas posmatra, nekoga posmatraš?

Ćutanje, nereagovanje, pasivnost, posmatranje? Ipak, i nereagovanje je svakako vrsta reagovanja jer doprinosi određenom ishodu, recimo, utiče da konkretan ishod bude događaj A, a ne događaj B... Da li će novinar XY priskočiti u pomoć čoveku koga je zahvatio plamen, ili će samo zabeležiti kamerom ceo događaj? Da li će lekar XYZ pružiti pomoć osobi koju je zadesio srčani udar na ulici ili će nastaviti svoju šetnju jer nije u ordinaciji? Novinarska etika i lekarska etika nalažu moralno ispravno ponašanje u svakoj situaciji, ipak, brojni su primeri koji potvrđuju suprotno. Kako će se običan, „svakodnevni pojedinac“ ponašati u sličnim situacijama, zavisi svakako od njegove/njene životne etike... Da li će odlučiti da samo posmatra? I zašto se ljudi sve češće odlučuju da samo mirno posmatraju dramatične životne situacije? Savremeni sociolozi i psiholozi nude objašnjenja mahom vezana za sveprisutno otuđenje i atomizovanost savremenog globalnog društva. Postoje i objašnjenja domaćih sociologa koja upućuju na apatiju i pasivnost kao rezultat razaranja društva na prostoru bivše SFRJ tokom 90-ih godina XX veka, tačnije, kao rezultat sociocida ili društvoubistva. Jedan od rezultata dugotrajućeg sociocidnog procesa koji se ogledao u masovnom osiromašenju, ratnim razaranjima i gubljenju poverenja u društvene institucije, jeste i moralocid, odnosno ubistvo morala na svim nivoima, od mikro-  do makro-socijalnog. Veliki broj sociologa i psihologa slaže se u oceni da su sociocid i moralocid indukovani odozgo – dakle, ako, na primer, političari nekažnjeno „kradu(ckaju)“, zašto to onda ne bi mogao da čini i običan „svakodnevni“ pojedinac u svom svakodnevnom životu? Zasigurno se i fenomen posmatranja, odnosno neučestvovanja može tumačiti u ključu moralocida.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top