Mirko Kovač: MESTO ROĐENJA JE SAMO DETALJ U BIOGRAFIJI

Još kao dječaka, na putu do škole, znali su me stariji presresti i pitati čiji sam. Mislim da nikad nisam točno odgovorio. Najčešće bih odbrusio: "ničiji", "ne znam", "svoj", "zaboravio sam", ali nisam to činio kao namćor, nego prije kao vrag koji se izruguje takvom zapitkivanju. Često sam izmišljao i neukim radoznalcima spominjao imena junaka iz knjiga koje sam čitao proglašavajući ih svojim roditeljima. Štoviše, uspio sam u tu igru uvući još neke dječake, pa smo se natjecali u izmišljanju što luđih korijena i roditelja.

Read more...

Problem je u 1%

Autor: Joseph Stiglitz, iz knjige “Cena nejednakosti”

Nekadašnji najbogatiji sloj Amerikanaca bio je mudriji od ovog sadašnjeg. Ljudi kakav je bio Henri Ford znali su da zbog svog vlastitog interesa treba da nagrađuju zaposlene - da bi ih motivisali da vredno rade i imaju novca da kupe njihova kola. I novi bogati treba da stegnu srce i učine slično, sebe radi, a ne zbog samilosti prema drugima.

Širenje nejednakosti nagriza poverenje: u ekonomskom smislu, to je kao neka vrsta univerzalne sode koja rastače ekonomsko tkivo. To stvara jedno ekonomsko okruženje u kome su čak i pobednici oprezni. A tek gubitnici! U svakoj transakciji, u svakom susretu sa šefom ili poslovnim čovekom ili birokratom - oni vide ruku nekoga ko želi da ih iskoristi. Nigde poverenje nije važnije nego u politici i u javnoj sferi. Tu moramo delovati zajedno. Lakše je delovati zajedno kada je većina ljudi u sličnim situacijama, kada je većina od nas, ako ne u istom brodu, barem u čamcima uporedive veličine. Ali sa rastućom nejednakosti jasno da naša flota izgleda drugačije - tu je nekoliko mega - jahti okruženih masom ljudi u kanuima, i onih koji se drže za ogradu čamca što je dobra vizuelizacija naše situacije i može da nam pomogne da razumemo zašto se naše ideje oko toga šta bi vlada trebalo da uradi toliko razlikuju.

Današnje širenje nejednakosti proteže na gotovo sve - policijsku zaštitu, stanje lokalnih puteva i komunalnih usluga, pristup pristojnoj zdravstvenoj zaštiti i dobrim školama. Što visoko obrazovanje postaje važnije, ne samo za pojedince nego i za budućnost cele američke privrede, oni na vrhu sve više pritiskaju da se na jednoj strani, budžeti univerziteta smanjuju a školarina povećava, a na drugoj smanjuju zajmovi za studiranje.

Kad se zalažu za kredite, oni u stvari žele još jedan prostor za rentnu naknadu: kredite za škole koje posluju na bazi profita, bez standarda, kredite koji se ne mogu razvrgnuti čak i u slučaju bankrota, kredite osmišljene tako da predstavljaju još jedan način za one na vrhu da eksploatišu one koji bi želeli da se izdignu sa dna.

Rešenje: biti sebičan

Mnogi, ako ne i većina, Amerikanci poseduju ograničeno razumevanje prirode nejednakosti u našem društvu. Oni znaju da je nešto krenulo kako ne treba, ali podcenjuju štetu koju nanosi nejednakost jednako koliko precenjuju troškove preduzimanja akcije. Ta pogrešna uverenja, koja su osnažena ideološkom retorikom imaju katastrofalan učinak na politiku i ekonomske politike.

Ne postoji dobar razlog zašto bi 1 posto, sa svojim dobrim obrazovanjem, svojim redovima savetnika, i tako hvaljenim poslovnim sposobnostima, trebalo da bude toliko dezinformisan. Jedan posto u prošlim generacijama bio je mudriji. Znali su da ne bi bilo vrha piramide da nije bilo čvrste baze, i da bi njihova vlastita situacija bila ugrožena ako društvo nije bilo na stabilnim nogama.

Henri Ford, koji u istoriji nije zapamćen kao jedan od mekših karaktera, shvatio je da je najbolje što može da učini za sebe i svoju firmu da radnicima plati dobru platu, jer je želeo da oni budu vredni i da budu u stanju da kupe njegova kola.

Franklin D. Ruzvelt, čistokrvni pripadnik visoke klase, znao je da je jedini način da suštinski sačuva kapitalističku Ameriku, da proširi blagostanje, kroz oporezivanje i socijane programe, i da kapitalizmu stavi uzde kroz regulaciju.

Ruzvelt i ekonomista Džon Majnard Kejnz, koje su kapitalisti kritikovali, uspeli su da sačuvaju kapitalizam od kapitalista. Ričard Nikson, danas poznat kao manipulativni cinik, zaključio je da socijalni mir i ekonomska stabilnost na najbolji način mogu da osiguraju investicije, i zato i jeste investirao i to mnogo u Mediker (program zdravstvene zaštite) Head Start (program koji omogućava siromašnijima pravo na školovanje, zdravstvenu zaštitu i dr), i u očuvanje životne sredine. Nikson je čak lansirao ideju zagarantovanog godišnjeg prihoda.

Dakle, savet koji bih dao onom jednom procentu bogatih danas bio bi: očvrsnite svoje srce. Kada vas neko pozove da razmislite o smanjivanju nejednakosti – kroz povećanje poreza i investiranje u obrazovanje, javne radove, zdravstvenu zaštitu i nauku – ostavite svako latentno osećanje altruizma na stranu i skoncentrišite se samo na vlastiti interes. Nemojte ove ideje prihvatiti zato što pomažu drugim ljudima. Učinite to zbog sebe.


Džozef Štiglic (Joseph Stiglitz),
iz knjige “Cena nejednakosti” (The Price of Inequality)
preneto sa BiF, izvor: Vanity fair
Akuzativ

Read more...

NEVERMIND - Divno i nelagodno

KURT KOBEJN, VOĐA, AUTOR I LICE BENDA, ZAJEDNO S NJEGOVA DVA PRATIOCA ZATVORIO JE VRATA I UGASIO SVETLO NAD ČITAVIM PRAVCEM. POSLE NJIH, ROKENROL JE OD AKUTNE AVANGARDE PREŠAO U DEO ZAŠTIĆENE BAŠTINE SVETA, U VISOKU UMETNOST

Nije pretjerano u vremenu pretjerivanja ako se kaže da je album Nevermind američke grupe Nirvana, kad se sve oduzme i sabere, posljednji istinski važan album rokenrola. Nije to ni paušalna ni provocirajuća procjena. Nekoliko godina po izlasku, a pogotovo nakon tragičnog razvoja događaja oko benda, osjetilo se, pored ambicije, kvalitete i urgentnosti, da nešto drugo zrači iz te ploče. Nešto posebno lebdilo je nad njom - divno i nelagodno. I definitivno. Kurt Kobejn, vođa, autor i lice benda, zajedno s njegova dva pratitelja - javilo mi se - zatvorio je vrata i ugasio svjetlo nad čitavim pravcem. Nad formom koja je od najakutnije moderne forme, sada mogla poput drugih avangardi – bez i najmanje primisli na pežorativno značenje, već sa žalošću i težinom, i dahom olakšanja – postati muzejska.

Naprosto, rokenrol je poslije Nirvane postao klasična moderna umjetnost koja više nije ni djelatna niti radikalna nego je prešla u dio zaštićene, institucionalizirane baštine svijeta, u visoku umjetnost. Ono što je tragično i s čim se jedan veliki dio posvećenika nikako ne može pomiriti jest da je jedino ta muzika dugo nosila obećanje da se tako nešto nikada neće dogoditi.

Između te dvije ere stao je još Nevermind svojom neočekivanom pojavom.

Read more...

Simptom zvani Ćosić

Kultura koja se već više od pola veka gnjavi jednim Dobricom Ćosićem, čiji je opus i onda kad je nastajao bio anahronizam i predstavljao svojevrsni paraknjiževni fenomen, u najdubljem neskladu sa modernitetom (da ostavimo po strani problematično pitanje darovitosti, stila, obrazovanja i umetničkih dometa ovog pisca), ta i takva kultura, da ponovimo onu krležijansku još uvek aktuelnu dijagnozu, “zapuštena je u svemu, a ponajviše u elementarnim stvarima ukusa”.

Read more...

Ginter Iker - ZAKIVANJE STRASTI

Umetnik oblikuje materiju kako bi predstavio jednu širu stvarnost u kojoj, pored tela, obitava i duh. Može li se u tom nastojanju osloniti na mali neugledni predmet iz svakodnevice?

Ginter Iker (Günther Uecker) je pripadnik posleratne generacije umetnika. Rođen u tadašnjoj Nemačkoj Demokratskoj Republici 1930. godine, Iker započinje studije u vreme soc realizma. Pre nego što će iz Istočnog Berlina 1953. godine prebeći u Diseldorf, da bi nastavio obrazovanje na Umetničkoj akademiji, na Ikera će uticati delo Kazimira Maljeviča (Казимир Малевич) koji je još 1926. godine izlagao u Nemačkoj. Izgleda da je pored geometrijske pročišćenosti Maljevičevog bespredmetnog sveta kao nosioca nedokučive metafizičke suštine, na Ikera trajan utisak ostavila i energija utisnuta u delo.

Read more...

Umberto Eko: KAKO NE KORISTITI MOBILNI TELEFON

Lako je podsmevati se vlasnicima mobilnih telefona. Treba najpre utvrditi kojoj od pet mogućih kategorija pripadaju. U prvoj su hendikepirani, prinuđeni da neposredno budu u kontaktu sa lekarom ili hitnom pomoći. Neka je blagoslovena tehnologija koja im je stavila na raspolaganje takvu korisnu napravu.

U drugu grupu spadaju svi koji su zbog važnih poslovnih obaveza u stanju stalne pripravnosti (vođe vatrogasnih brigada, seoski lekari, transplatatori organa u očekivanju svežeg leša…). Za njih je mobilni telefon stvar preke potrebe i gotovo nikakvo zadovoljstvo.

Read more...

Osnovni zakoni ljudske gluposti

Autor: Carlo M. Cipolla, profesor UC Berkeley

PRVI OSNOVNI ZAKON

Prvi osnovni zakon ljudske gluposti nedvosmisleno tvrdi sledeće:

Uvek i neizbežno, svi potcenjuju broj glupana u opticaju.

Na prvi pogled tvrdnja zvuči trivijalno, nejasno i užasno nemilosrdno. Podrobnije ispitivanje otkriva realnu istinitost ove tvrdnje. Bez obzira na to koliko visoko su nečije procene ljudske gluposti, iznova se iznenađujemo činjenicama:

Read more...

La Revolution!

JA sam revolucija, moje misli su poput munja koje paraju oblake, moji tekstovi su poput vatre koja proždire zablude, nesmiljeno jurišam na Soroše, masone, iluminate, na moćnike iz Bilderberga, na Rothschilde, na J.P Morgana i one kurve megalomanske Rockafellere, moji proroci su Engdahl, Chomsky, Moore, Icke, moj idol je Trocki ne ona kurva masonska Lenjin.

Read more...

VEČITI KRSTAŠKI RAT

Prikaz dokumentarnog filma "Dirty Wars"

Država koja se više oslanja na tajnu službu nego na demokratski izabrane organe vlasti srlja u stanje zabašurene diktature i neprestanog, prljavog rata. Dokumentarni film Ricka Rowleya Dirty Wars, snimljen u saradnji s novinarom Jeremyjem Scahillom čvrsto stoji iza ove teze. Scahill, ratni izveštač s Kosova, iz Iraka i Afganistana, spada u red  otvorenih kritizera američke spoljne politike, levo orijentisanih američkih novinara što se vidi u njegovom dosadašnjem radu koji je krunisan knjigom Blackwater: The Rise of the World's Most Powerful Mercenary Army. Blackwater je privatna  bezbedonosna agencija koja predstavlja svojevrsnu pretorijansku gardu interesa krupnog kapitala, nedodirljivu i brojniju od američkih redovnih trupa u Iraku i Pakistanu. U Dirty Wars je Scahill, otišao nekoliko koraka dalje u svojim istraživanjima, baveći se delovanjem opskurne  JSOC (Joint Special Operations Command) u Afganistanu. Brojne civilne žrtve operacija ove jedinice su  otpisane (i otpisuju se)  kao “kolateralna šteta”. Žrtve, u velikom broju slučajeva deca i žene, su sistematski ubijani po drugi put u američkim medijima. Njihova imena su skrivana, zaboravljana a sterilna saopštenja Vašingtona retko imala u sebi i jednu jedinu reč izvinjenja. Kome odgovara JSOC, pita se Scahill? Predsedniku lično. Kad je dobila najveća ovlašćenja? U vreme Obamine “mirotvoračke” administracije.

Rowley je za ovaj dokumentarac izabrao poetiku blisku igranom filmu. Scahill je “glavni junak” koji polako sklapa delove slagalice iako svi dobro znamo šta će na kraju otkriti. Trudeći se da, pored surovih predela i snimaka užasnih pokolja, prikaže i poneki zračak ljudskosti Rowley snima kako emocije onih koji su doživeli tragediju tako i samog Scahilla koji se stidi zbog poteza svoje vlasti. Ovaj potez reditelja, pa i samog Scahilla je od desničara ocenjen kao “propagandistički” dok je deo levičarske javnosti doživeo to kao “samopromociju” ovog novinara. No, s druge strane, istina je da ovaj dokumentarac ima, s obzirom na tematiku, ne samo autorski već i lični pečat te da je nemoguće ostati potpuno hladan pred nečijim stradanjem. Za razliku od mnogo popularnijeg kolege Michaela Moorea, Scahill se barem ne trudi da pokaže showmanship i bude zanimljiv po svaku cenu. To se vidi i po njegovim nastupima u medijima. Njegov odnos prema upadicama tv voditelja Jaya Lenoa a la: Da li si ti paranoičan, dečko? Svako ko je bio u tvojoj knjizi je poginuo! nije okrenut  šarmiranju voditelja i publike već upravo otkrivanju istine.

JEDINICA

JSOC je, by the way, jedinica koja je u Afganistanu dobila nadimak “Američki Talibani” kako zbog bradatih vojnika tako i zbog svoje brutalnosti. Hiljade vojnika ove jedinice su angažovani u brojnim zemljama širom sveta. Njihova zaduženja, po Scahillu, nisu samo “upadi” i potraga za članovima ekstremnih islamskih terorističkih grupa već i saslušavanje, tj. mučenje zatvorenika. Anonimni sagovornik novinara, blizak jedinici, objasnio je njenu poentu: Ona je čekić pod Predsednikovom kontrolom i udaraće, za naših života, po celom svetu gde god nađe “ekser”. Putovanje  će Scahilla, koji će pratiti  krvav trag JSOC-a, odvesti put Jemena u kojem je, dobar deo jednog beduinskog plemena postao “kolateralna šteta”. Jemen nije u ratu sa SAD ali su smrtonosni projektili ipak ispaljeni na njenu teritoriju. Lokalni novinar koji je pozivao SAD na odgovornost je, na Obamino insistiranje, ostao u jemenskom zatvoru. Scahill će se zateći i u Somaliji u kojoj potkupljeni, krvožedni lideri zaraćenih paravojski, a u ime američkih interesa protiv kojih su se koliko do juče borili, ubijaju i muče sve koji su im “sumnjivi”.  S top secret operacijama koje koštaju milijarde dolara i odvijaju se u 75 zemalja JSOC i slične jedinice će trajati još dugo, naročito nakon izvedene likvidacije Osame Bin Ladena za koju je JSOC pohvaljen od američkih vlasti.

MEBIJUSOVA KRIVA ZLA

Najslikovitija scena “krstaškog rata”, kako ga je nazvao G.W. Bush, je ona smeštena u samoj Americi. Naime, imam Anwar Al Awlaki, Amerikanac jemenskog porekla, označen je kao najveća opasnost za SAD posle Bin Ladena i likvidiran bespilotnom letelicom, tzv. droneom. Al Awlaki se, nakon invazije na Irak 2003. godine, okrenuo ekstremnom krilu islama i pozvao na džihad. Njegove propovedi su od umerenih postale ekstremne. Šta je dovelo do ove transformacije? Okupacija islamskih zemalja? Pozivi na krstaške pohode? Protivzakonito hapšenje i zadržavanje Amerikanaca muslimanske veroispovesti? Hapšenje samog Al Awlakija i njegov sedamnaestomesečni boravak u samici? Činjenica je da je, ako i nije bio pripadnik terorističke organizacije, Al Awlaki postao njen član ili barem vrlo blizak s njom nedugo nakon što je pušten iz zatvora. Nakon Al Awlakija, takođe bespilotnom letelicom, ubijen je njegov šesnaestogodišnji sin. Za Vašington je Al Awlakijev sin bio collateral. Za Scahilla je to bilo brutalno ubistvo nekog ko je predstavljao “potencijalnog naslednika”. Scahill je uveren, a to govore i rođaci pobijenih civila, da ovakav “rat protiv terora” stvara nove teroriste. Jedan od Afganistanaca je izjavio da je, nakon što su mu JSOC ubili ženu, poželeo da postane talibanski bombaš-samoubica.

Ovakvom “strategijom” su ugroženi ne samo stranci širom sveta već i sami Amerikanci. S obzirom da je Al Awlaki bio građanin SAD postavlja se pitanje zašto je i kad, i po kom pravnom osnovu, Obama odobrio njegovu likvidaciju. Ron Wyden, senator, član Obaveštajnog komiteta pri Senatu je objasnio suštinu sistema:
Bitno je da američki narod zna kad Predsednik može da ubije američkog građanina a kad ne a ipak, čini se da postoje dva zakona u SAD i američki narod bi bio izuzetno iznenađen kad bi video razliku između onog što oni veruju da zakon kaže i onog kako se taj isti zakon, u tajnosti, interpretira
Wydenu nije dozvoljeno da javno objasni ovu razliku.Cezarska ovlašćenja Predsednika su, tak normaljna, ravna onim lidera Kine ili Rusije. A na neki volšeban način, SAD i dalje sebe smatraju sebe demokratskom zemljom mada su sve usamljenije u tom mišljenju.

Kritičari Dirty Warsa na levici prebacuju Scahillu slabo spominjanje CIA-e (svega dvaput), kao da je novinar, maltene, u stalnom strahu od osvete. Istina je, međutim, da je CIA samo jedna od mnogih tajnih službi  SAD-a. I, s obzirom da je već veliki broj dokumentaraca napravljen na temu CIA i FBI, te National Security Agency, red je došao i na JSOC koji se samo po sofisticiranoj opremi, razlikuje od  eskadrona smrti u Latinskoj Americi (koje je, naravno, često plaćala CIA).  Najveći problem je u tome što ovaj dokumentarac, iako predstavlja presek užasnih zločina počinjenih posle 11. septembra  2001. godine, neće promeniti Bog zna šta u u svesti američke javnosti i to ne samo zbog toga što su celom svetu, i pre Wikileaksa i Scahilla, bili dostupni brojni članci hrabrih novinara te ih ova storija ne može mnogo iznenaditi. Efekat koji će imati u odnosu na one koji su opsednuti površnom harizmom Predsednika i ne razmišljaju dalje od Obamacarea, odnosno, dalje od sopstvene guzice je minoran koliko i izlaganje Scahilla pred Podkomitetom za nacionalnu sigurnost američkog Kongresa. Javnost, mlako komentarišući nastupe ovog novinara u  “šta on tu može” maniru  zapravo postaje saučesnik JSOC i inih u zločinu. Jedini način da zaista shvati razmere zločina biće da se otarasi cinizma i otkrije istinu da daleko od očiju ne znači nužno i daleko od srca.

Read more...

Erich Fromm: AGRESIJA I SLOBODA

Između svih ugrožavanja čovekovih vitalnih interesa ugrožavanje njegove slobode je od izvanredne važnosti, individualne i društvene. U suprotnosti sa široko rasprostranjenim mišljenjem da je želja za slobodom proizvod kulture i, još specifičnije, da je uslovljena obrazovanjem, postoji opsežna evidencija koja sugeriše da je želja za slobodom biološka reakcija ljudskog organizma.

Read more...
Subscribe to this RSS feed

AkuzatiV - Online magazin

Back to top