Autor:Maršal Salins, profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu

Sa zamišljenom prirodnom i dodeljenom pozitivnom ulogom u održavanju društvene ravnoteže, sebični interes, koji pulsira u grudima svakog ljudskog bića, do kraja XVIII je počeo da se smatra za nešto dobro – toliko dobro, da su ga do XX veka neki proglasili za nešto najbolje. Naravno, izbavljenje pouzdanog i izračunljivog sebičnog interesa od Prvobitnog greha u obliku kapitalizma, nikada nije bilo potpuno. Naprotiv, to nas je ostavilo sa pohabanom kontradikcijom između društvene moralnosti i ličnog interesa (kontradikcijom poznatom i kao „društvena nauka“). Ali, iako nikada nije mogla da se sasvim otarasi aure pokvarenosti, samoživost je izašla iz senke svog grešnog porekla da bi zauzela moralni položaj pomeren za skoro 180 stepeni. Isključiva posvećenost pojedinca vlastitom dobru postala je osnova društva, pre nego njegova Nemezis – kao i neophodni uslov za najveće moguće bogatstvo naroda.

Ispričaću vam priču koja je malo drugačija od zvanične verzije „grčkog scenarija“. Priču koja je skrivena iza dimne zavese makroekonomskih pokazatelja i statističkih podataka; priču koja govori o dahijskoj demokratiji, socijalnom masakru i legalizaciji otimačine.

Čin 1

Nekoliko umreženih grupica tesno koegzistiraju u mutnom ekosistemu ispreplitanih interesa, koji se nalazi u vrhu društvene piramide moći. Glavna pozicija moći oko koje orbitiraju periodično prelazi iz jednih u druge ruke, ali uvek ostaje u okviru istih grupica. Dok se pred očima javnosti predano glože, iza kamera se uz tompuse i Čivas donose zajedničke odluke diskutabilnih pobuda, i prave javnosti nedostupni off the record dilovi.

Smrtna kazna je moralno protivurečna, jer mi najpre kažemo da je život najdragoceniji čovekov posed, a zatim da smo kadri i to da mu oduzmemo. Civilizacija koja može programski da se liši nečega (života) na čemu počiva – civilizacija je smrti.

Svaka izvršena smrtna kazna stoga je jedan stupanj kolektivnog samoubistva. Smrtna kazna je pravno protivurečna, jer prava nema tamo gde nema opoziva. Pravo bez opoziva je sudbina. Nijedan čovek nema pravo da drugome čoveku zamenjuje sudbinu.